Srđan ĐurićKada nepravda postane postane zakon, otpor postaje dužnost! – građanke i građani Novog Sada su otpor prema nepravdi shvatili kao jedan vid obaveze, obaveze od koje ne žele da odustanu ni po koju cenu.
Od blokada protiv rudnika litijuma Rio Tinta u Srbiju, preko borbe protiv usvajanja Generalnog urbanističkog plana, pa sve do borbe za očuvanje Šodroša – Novi Sad je uvek pokazivao jedno, a to je iskričavi plamen jedinstva i solidarnosti.
Onog momenta kada je odbrana javnog interesa u pitanju, sva neslaganja i sve različitosti se ostavljaju po strani i potom se kreće u jedinstvenu i zajedničku borbu. Tada taj iskričavi plamen počinje da bukti i prerasta u vatru.
Novi Sad se u poslednjih nekoliko godina probudio iz uljuljkanosti zimskog sna i to u momentu kada je shvatio da je vrag odneo šalu. Politički osvešćeni pojedinci su shvatili da se nada krije u promenjenoj percepciji političke stvarnosti, a to je da političke partije ne moraju uvek da predstavljaju nešto loše i krajnje nepoželjno.
To je u više navrata i dokazano tako što građanske inicijative, nevladine organizacije, formalna i neformalna udruženja građana ne ustežu od toga da se zajedno sa strankama, rame uz rame, bore za javni interes.
Najnoviji primer takvog vida udruživanja u Novom Sadu jeste borba protiv podizanja spomenika takozvanim „Nevinim žrtvama 1944/1945“. Naime, gradska vlast je na osnovu inicijative koju je Savez vojvođanskih Mađara podneo Savetu za kulturu Grada Novog Sada donela odluku o podizanju spomenika nevinim žrtvama ubijenim tokom 1944. i 1945. godine.
To ne bi predstavljalo nikakav problem da se na spisku nevinih žrtava ne nalazi više desetina osuđenih ratnih zločinaca, među kojima su mađarski, hrvatski i srpski fašisti. Čak su se na spisku nevinih žrtava našla i lica poput zloglasnih krvnika Janoša Tota i Imre Baloga, koji su direktno učestvovali u Novosadskoj raciji tokom januara 1942. godine, ubijavši nedužne i nevine civilne žrtve.
Pored njih, tu se nalazi i Mikloš Nađ, okupacioni gradonačelnik Novog Sada, koji je najodgovorniji za politiku racije koja se sprovodila u južnoj Bačkoj 1942. godine. Izgradnjom ovog spomenika na delu je pokušaj izjednačavanja stvarnih i pravih žrtava sa njihovim egzekutorima. Na delu je pokušaj izjednačavanja zločinaca sa žrtvama.
Borba protiv izgradnje ovog spomenika počela je onog momenta kada je inicijativa podneta. Različite stranke i nevladine organizacije su obaveštavale javnost i vodile lične borbe protiv ove inicijative.
Sada, kada je došao momenat gde se svakog trenutka očekuje postavljanje tog spomenika, dogodilo se ponovno udruživanje.
Političke partije, nevladine organizacije, formalna i neformalna udruženja građana zajedno sa građankama i građanima, ponovo su stale rame uz rame jedni sa drugima i odlučile da kažu NE ovom sramnom činu. Borba protiv podizanja ovog spomenika će iziskivati i institucionalnu, ali i vaninstitucionalnu borbu, koje se mi aktivisti iz Novog Sada ne plašimo.
Iako se, kao što već rekoh, po mnogim pitanjima i stavovima Novosađanke i Novosađani ne slažu međusobno, postoji barem jedna stvar oko koje su saglasni, a to je – Mi, građani i građanke Novog Sada, u svom gradu ne želimo spomenik onima koji su ubijali naše sugrađanke i sugrađane.
Autor je potpredsednik Gradskog odbora Zajedno! Novi Sad
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
