Zašto nisam gledala TV duel o kojem svi pričaju

– Nisam gledala, Dražo, duel, kako da pišem – kažem lepo jutros na kolegijumu.

– Pa, ti piši zašto nisi gledala? – uzvraća glavni i odgovorni Danasa.

– Pa, stvarno blam, mislim se, svi mediji bruje o tome, a ja da pišem o nečemu što nisam gledala, pa još da pišem zašto nisam gledala. Da, „neviđeno“ je zanimljivo, da „neviđeno“ sam „interesantna“. Još sam se sladila što sam odolela da se ne mazohišem i što nisam premotavala unazad da ipak malo zvirnem. Eto mi sada. Što se kaže „bruka za profesiju“.

Ma, Daša je za sve kriva. Moja najbolja drugarica i saborac. Pre neki dan telefonom:

– Jesi gledala duel Mitrović – Manojlović?

– Nisam – kažem.

– Dobro je, i bolje. Nemoj da se ne bi nervirala.

– Pa dobro, šta je bilo? – pitam.

– Pa, znaš li ti šta je ovaj Mitrović rekao sve Manojloviću? Da je retard.

– Majke ti? Stvarno, tim rečima?

– Da bre. Pa, da mu je Đinđić bio prijatelj. A kad ga je Gojgić pitala zašto je puštao one spotove o Oliveru Ivanoviću…

– Šta je odgovorio?

– Ništa, rekao je i za Olivera Ivanovića da mu je bio prijatelj.

– Auuuu…. Pa što ga Gojgić, mislim ja nju baš volim, odlična novinarka, što ne prekide emisiju?

– I, to što kažeš – odgovara zamišljeno Dašica, a osećam lomi se vazda spremna na razumevanje novinara.

– Sad će da krene u odbranu Gojgić… Da ne bi smekšala upadam:

– Ja bih ga, bogami, tako slatko izbacila, mislim Mitrovića. Raus! Ima „Pink“, pa nek tamo vozi rijalitije od jutra do sutra nego će i po drugim televizijama da zagađuje. Rijaliti tortura tamo kreće od Jutarnjeg programa s Jovanom Jeremić pa dalje unedogled… – brbljam, a srce mi se uzlupava.

– On je po zakonu dužan ako ima nacionalnu frekvenciju, da ima tačno određeno u postocima koliko informativnog programa, koliko dokumentarnog, koliko zabavnog… – razumno će Daša.

– Po zakonu? Ovde? Ajde molim te. Gde ti živiš? – kao pitam je.

– I to što kažeš.

– Da znaš mene je i ovaj razgovor već iznervirao. Ne pada mi ni na kraj pameti da to gledam.

– Nemoj – zapovedila je Daša.

– I, neću. Mogu sebi makar toliko da ugodim. Ili ipak ne mogu?