Zašto zaboravljamo velikane?

Koliko kao narod, i kao zemlja pamtimo svoje dobrotvore, ne samo iz ovog našeg geografski ograničenog podneblja, već i van njega? Ljude koji su dolazili u Srbiju, koji su svojim delom nesebično dali pečat razvoju i prirodnih i društvenih nauka, našoj opštoj istoriji i kulturi, iskazujući nam veliko poštovanje, razbijajući mitove i dokazujući svetu da nismo zemlja divljaka sa Balkana nedostojna pažnje? Zašto ih zaboravljamo, umesto da im dostojno pažnjom uzvratimo, i odamo priznanje dolično, časno i civilizovano. Makar i sa zakašnjenjem. Kako im se zahvaliti? Spomenikom, postavljanjem spomen-ploče, imenom ulice?

Decenijama unazad, pa sve do danas ustalilo se menjanje naziva ulica. I ranije, a pogotovu od osamdesetih godina XX veka u velikom broju slučajeva do tih promena dolazilo se uglavnom iz političkih razloga. Takva neartikulisana politička preimenovanja brišu sećanje naroda na sopstvenu istoriju, a narod koji je zaboravlja sam sebe ne poštuje, i u svim budućim dobima besciljno luta. A samo u Beogradu za par godina unazad promenjeno je blizu 2000 naziva ulica!

Izmene Skupštini grada predlaže njena Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica, a na obrazložene inicijative pojedinaca, zadužbina, udruženja, i društava. Javnosti su nepoznati kriterijumi za izbor članova Komisije, kao i kriterijumi za prihvatanje odnosno odbijanje predloga, a praksa pokazuje da su odluke često nejasne, politikantske, pa i neznalačke. U prilog tome ide skandalozno ukidanje imena ulice narodnog heroja Stevana Filipovića u Železniku 2019. godine, i preimenovanje u Ulicu Emila Perške, čuvenog fudbalera bivše Jugoslavije ali i žestokog pristalice ustaškog pokreta. Tu je odluku uz nesuvislo objašnjenje Komisija promptno povukla, ali je ostalo zgražavanje njenom tolikom nekompetentnosti. Ipak, rad Komisija nije uvek tako loš, a valja istaći da i inicijative koje dobija umeju biti apsurdne i deplasirane. Drastičan je primer predlog gradonačelnika Aleksandra Šapića da se u Beogradu podigne spomenik Draži Mihailoviću, koji je Komisija odbila u decembru 2024.

Nije, međutim, jasno zbog čega neki temeljno obrazloženi predlog Komisija pušta da tavori, nemušto odgovarajući na upite predlagača. Takav flagrantan slučaj je desetogodišnje čamljenje inicijative da se na primeren način obeleži i trajno sačuva sećanje na delatnost filozofa Artura Liberta u Beogradu. Taj je predlog podneo dr Zdravko Kučinar, profesor Filozofskog fakulteta u penziji, i bivši predsednik Srpskog filozofskog društva. Prosto je za neverovati: dr Kučinar je, priloživši bogato dokumentovano obrazloženje, Komisiji svoj dopis poslao 14. jula 2016. godine.

U julu 2026. biće tačno cela decenija kako članovi Komisije nisu našli za shodno da donesu konačnu odluku, već su sa dr Kučinarom vodili jalovu prepisku, iako je izneo i konkretne ideje o tome kako bi njegova inicijativa da se srpski narod, srpska nauka i kultura oduže dr Arturu Libertu. Dr Zdravko Kučinar se godinama bavi životom i delom Artura Liberta, sa posebnim osvrtom na izvanredne i do sada nedovoljno cenjene zasluge kojima je zaduživao Jugoslaviju, Srbiju, Beogradski univerzitet, i filozofsku nauku u našoj zemlji. Tako je objavio dve knjige: „Artur Libert/Arthut Liebert. Život i dela/Leben und werke/ Life and works“ (izdavač „Dosije studio“, Beograd, 2015; urednik je Danilo N. Basta, inače prevodilac Libertovog dela „Ideja moralnoga“, izašle kod istog izdavača 2006.) Osam godina kasnije, 2023. godine, Zdravko Kučinar je u izdanju „Dosijea“ priredio knjigu pod nazivom „Duh i humanizam: Beogradska Philosophia Artura Liberta“, povodom devedesetogodišnjice dolaska ovog filozofa u Beograd.

Ko je Artur Libert? U dokumentaciji o svojoj inicijativi dr Zdravko Kučinar piše da „Artur Libert (1878-1946) spada u red najistaknutijih stranaca koji su delovali u Beogradu i dali veliki doprinos filozofskom i kulturnom životu, ne samo u našoj zemlji, već i u međunarodnoj filozofskoj zajednici.“ Ovaj filozof je bio univerzitetski profesor u Berlinu ali ga je nacistička vlast lišila tog zvanja, zabranila njegove knjige, i bio je primoran da napusti i zemlju. Na poziv Univerziteta u Beogradu predavao je filozofiju i pedagogiju od početka 1934. do polovine 1939, kada je napustio i Beograd.

Bio je cenjen, i predložen za člana Srpske kraljevske akademije, ali je izbor sprečio njegov iznuđeni odlazak iz zemlje. Najznačajnija Libertova delatnost u Beogradu bila je stvaranje međunarodnog filozofskog društva „Philosophia“ i publikovanje istoimenog časopisa. Libertovim radom Beograd je postao značajno središte međunarodnog filozofskog života… a njegov časopis je postao jedno od najvažnijih filozofskih glasila tog doba. „Dobio je priznanja najistaknutijih filozofa, kojima je sa ponosom govorio da je pokazao da Beograd nije žfilozofsko selož, već novo središte svetske filozofske zajednice.“

I pored svih ovih argumenata, dopisivanje dr Zdravka Kučinara sa Komisijom traje već deset godina. Iako on u prvom dopisu predlaže i najprikladnija rešenja: spomen-ploču na kući u ulici Dositejeva 43, gde je društvo Philosophia stvoreno i imalo sedište; da se neko od mesta koja su vezana za Libertov život u Beogradu nazove njegovim imenom, ili da se nekoj novoj ulici bez naziva da ime Artura Liberta. Odgovor Komisije stiže mnogo kasnije, i potpuno je apsurdan, jer od dr Kučinara traži da predlog o spomen-ploči dopuni „idejnim rešenjem i načinom finansiranja kako bi Komisija mogla da raspravlja o tom predlogu.“ Kučinar pak 7. februara 2017. podseća Komisiju da joj je već predložio tekst za spomen-ploču, a onda potpuno razumljivo iskazuje zaprepašćenost očekivanjem Komisije da on predloži i idejno rešenje i finansijsku konstrukciju!

Komisija ne odustaje od svog zahteva, i tako unedogled. Ne pomaže ni obraćanje Goranu Vesiću, zameniku gradonačelnika Beograda, kome je Kučinar prinuđen da se obrati „jer Komisija za nazive spomenika, ulica i trgova ne radi svoj posao i ne podržava inicijative građana.“ Ponovo odgovor izostaje pa sad dr Kučinar predlaže Komisiji da se imenom Artura Liberta nazove krak Ulice Milentija Popovića od hotela „Hajat“ do Ulice Vladimira Popovića. Komisija mu odgovara još nebuloznije: da on inicijativu dopuni grafičkim prikazom ulice i pribavi neophodnu saglasnost većine građana ulice! Nemajući pritom pojma da tu stambenih zgrada nema, na šta ih u dopisu od 24. marta 2025. godine podseća Kučinar.

I tu je kraj ove prepiske koja u ovom slučaju pokazuje potpuni diletantizam i nezainteresovanost članova Komisije a, s druge strane, strastvenu zainteresovanost univerzitetskog profesora koji se kao pojedinac istrajno nosi sa pasivnošću društva što zaboravlja velikane koji su doprineli njegovom prosperitetu. Da li će se posle deset godina od inicijative dr Zdravka Kučinara Komisija oglasiti? Doduše, možda bi sve bilo odmah završeno samo da je Artur Libert, umesto što je bio filozof – bio sportista i poput ustaše Emila Perške.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.