Bojkot nikome ne uskraćuje pravo glasa

U datom tekstu vidim niz nelogičnosti i spornih argumenata, te imam potrebu da na njega odgovorim.

Ipak, pre toga želim da naglasim da prema uglednom spoljnopolitičkom komentatoru i autoru kolumne, odnosno prema njegovom dosadašnjem radu, gajim duboko poštovanje.

U svojoj kolumni je izneo mnogo stvari koje se mogu preispitati i drugačije tumačiti, pa ovim želim i da dodatno podstaknem polemiku na datu temu, iako smatram da je 2019. bila godina velike debate o temi opozicionog bojkota nasuprot izlaska na izbore.

Naglasio bih, takođe, da sam ovaj tekst prvo poslao listu Politika, ali nisam dobio odgovor.

Krenimo redom.

Prvo, gospodin Jakšić u svojoj kolumni navodi da je opozicija koja bojkotuje izbore rešena da ignoriše priliku koja se biračima pruža jednom u četiri godine i da biračima uskraćuje pravo da listićem u glasačkoj kutiji odrede koga bi da nagrade, a koga da kazne.

Iako argument zvuči razumno, oko građanskog prava svih nas da glasamo moramo znati i neka ograničenja.

Izbori bi i trebalo da budu nagrada ili kazna za vlast, ili davanje prilike opoziciji da preuzme upravljanje državom.

Međutim, kada birači donose odluke na osnovu partijske propagande i zlatnog doba koje vide na televiziji, ili kada moraju da glasaju (a uz to često i da nateraju druge) da bi zadržali posao – onda to nije nagrađivanje ili kažnjavanje od strane birača, nego maltretiranje i mučenje tih istih birača zarad partije na vlasti.

Ja bih više voleo da čujem kako će se uskratiti mogućnosti vlasti da ukida osnovna politička prava mnogim građanima i kada će omogućiti medijima da objektivno informišu građane kako bi mogli samostalno i na osnovu sopstvenog ubeđenja, a pri tom i objektivno informisani, da donesu odluku o tome kome će dati svoj glas.

To je, gospodine Jakšiću, uskraćivanje prava i ignorisanje osnovnih ljudskih sloboda, a ne poziv da se izbori bojkotuju kako bi se građanima upravo u budućnosti slobodan izbor omogućio.

Zatim, bojkot nikome ne uskraćuje pravo da glasa – poziva ih da ne glasaju kako bi ukinuli privid da žive u normalnoj državi i kako od njih niko ne bi pravio botove, podanike i uplašene građane.

Takođe, građanima (makar onima koji će bojkot podržati) je dosta razočarenja i gledanja kako SNS i Vučić vladaju uz pomoć propagande, novca, pritisaka i ucenjivanja i siguran sam da im je preko glave izbora na kojima je njihov glas unapred izgubljen jer su partije vlasti pomenutim metodama sve pripremila da joj vlast nikako ne bude ugrožena.

To, gospodine Jakšiću, nije korišćenje prava, nego saučestvovanje u imaginarnom događaju koje neko zove „izborima“, a koji su sve samo ne slobodan i objektivan izbor za građane u ovoj zemlji.

Dalje, gospodin Jakšić navodi da on zna da nema elementarnih uslova za održavanje slobodnih i poštenih izbora, ali zamera opoziciji na maksimalizmu i traženju ispunjenja svih preporuka (42) ekspertskog tima.

Kao članu tog tima, malo mi i smeta što su partije opozicije delimično smanjile svoje zahteve, mada i sam priznajem da su pomenute teme medija i pritisaka na birača ubedljivo najvažnije.

Svakako, vlast je od samog starta rekla da su sve to besmislice i da neće da razgovaraju ni o čemu od toga, a suštinski se 42 preporuke svode na popravljanje stvari u nekoliko oblasti (uz pomenute najvažnije: izborna administracija, birački spisak itd).

Dok je bilo vremena da se o izbornim uslovima pregovara, vlast je odbijala bilo kakvo pominjanje razgovora ili pregovora.

Onog trenutka kada su shvatili da se opozicija ne šali sa bojkotom, tada se vlast setila da o uslovima „pregovara“ kako bi smanjila efekte bojkota i neke od stranaka izvukla na izbore.

Treće, gospodin Jakšić navodi da je bojkot parlamenta u kombinaciji sa uličnim protestima i kritikama režima iz EU odradio posao. Ja bih rekao da jeste doneo neke pomake, ali daleko od toga da je odradio posao i da prava borba tek sledi.

On navodi da su opozicioni političari krenuli da se (istina obazrivo) pojavljuju na ekranima RTS-a. Ako su po pola sata gostovanja Vuka Jeremića, Pavla Grbovića i Aleksandra Šapića popravljanje situacije u medijima, onda ste i Vi, gospodine Jakšiću, svesni u kakvim smo mi problemima i u kakvom društvu živimo.

Izbori u takvim okolnostima nisu fer izbori. Pri tom ste zaboravili da se ništa u drugim medijima nije promenilo i da i dalje imamo, kako to kolega Cvijetin Milivojević voli da nazove – „trovačnice javnog mnjenja“ sa nacionalnim frekvencijama. Dalje navodite da su izglasana tri zakona koja barem teoretski treba da poboljšaju izborne uslove.

Tu smo saglasni, iako se mogu delom povezati sa nekom od 42 preporuke koje se tiču funkcionerske kampanje, to je toliko malo i toliko ne menja opšte uslove da je suvišno i pominjati.

U „svete stvari“ poput medija i pritisaka na birače nije ni taknuto.

Osim ako obećanje da će biti izabrana 3+2 nova člana REM-a do kraja 2019. godine ne tumačite tako da ćemo se posle januara 2020. vratiti u 2019. da se to odradi.

I navešću još samo jednu stvar – i ovo što se desilo do sada, razgovori, posredovanje, ta dva pojavljivanja na RTS-u, izmene zakona – nisu se desile jer se nekome tako htelo, već isključivo upravo pod pritiskom bojkota koga tako nipodaštavate kroz celu kolumnu.

Toliko smo i dalje udaljeni od ravnopravnih izbornih uslova, da bi pojavljivanje na izborima značilo samo to da opozicija i građani na sve pristaju, a ako pristaju na sve – teško da istovremeno mogu da se žale na uslove utakmice u kojoj svojevoljno učestvuju.

KRAJ U SUTRAŠNJEM BROJU

Autor je politikolog i doktorand na FPN-u