Čitajući članak „Skoplje najavilo pregovore sa SPC“ tražio sam i u vrhu i u dnu strane obaveštenje da je reč o plaćenom oglasu.
Nisam navikao da list s četvrtvekovnom tradicijom, koji svakog jutra kupujem za 60-70 ili više dinara, bez odgovarajućeg upozorenja objavljuje navijačke članke koji polaze od unapred izrečene presude. Navikao sam da Danas ne presuđuje bez suđenja i da, kad je reč o spornim pitanjima, daje reč obema ili svim stranama u sporu.
Nisam navikao da mi se bez dokaza nameće stav da je neko raskolnik samo zato što ga takvim smatraju neki čovekomrsci. Kada autor koji piše o tako značajnoj temi ima samo jednog sagovornika i kad je taj sagovornik s (širom sveta poznatog) Pravnog fakulteta u Kragujevcu, čitalac se ispuni strahopoštovanjem. Otkud baš tamo glavni i jedini tumač zbivanja u pravoslavlju? Skoplje jeste dalje od Kragujevca, ali Danas svakog dana ume da nađe i sagovornike iz mnogo daljih delova sveta. Ovim povodom nije ih tražio.
U skladu s državnim učenjem o tzv. Kosovu, Danas piše o tzv. MPC. Samo što nije stavio i zvezdicu i fusnotu. Zašto tzv? Ako Česi, Slovaci, Bugari, Rumuni, Finci i još mnogi narodi mogu da imaju svoju pravoslavnu crkvu, što ne bi mogli i Makedonci?
Na osnovu čega Danas određuje koje odluke Vaseljenske patrijaršije su kanonske, a koje to nisu? Vaseljenska patrijaršija osnovana je u vreme kad su na mestu današnje Moskve, sred baruština živela neznabožačka plemena. Tabloidi po naređenju pišu šta je kanonsko i moskvougodno, a šta nije. Šta će Danas u tom krdu? Po čemu je on merodavan da određuje koja crkva u Ukrajini je kanonska? Kako to da je carigradski tomos iz 1922. dobar, a onaj iz 2018. loš i zao? Carigrad čas valja, čas je – fuj.
Posle sporova oko kanona, Kiril je blagoslovio smrtonosnu kanonadu sa zemlje, s mora i iz vazduha po ukrajinskim gradovima i selima, obdaništima i bolnicama, ne štedeći ni hramove.
U slobodnim društvima svako ima pravo da veruje u Boga, jednog ili više. Ili da ne veruje. Svaki narod ima pravo na svoju crkvu. Jednu ili više. Ekskomunikacijama, anatemama i spaljivanjem inomišljenika nek se bave oni koji ne veruju u Boga. Ko veruje, valjda ljubi bližnje svoje, ma koje vere. I nevernike, i oni su bližnji.
U članku se u više navrata govori o političkom aspektu crkvenih sporova. Pametnije i bliže danasovskom duhu bilo bi prepustiti da se države bave telima, a crkve dušama vernika i onih koji to nisu. Caru carevo, Bogu božje, čitaocima pristojna informacija. Kom je do navijanja, neka se upiše u navijače.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
