Evropska komisija prekjuče je objavila mesecima iščekivanu Strategiju za proširenje EU na Zapadni Balkan, koja je, zapravo, detaljan spisak uglavnom poznatih zadataka za članstvo u Uniji.
Okosnicu Strategije predstavlja insistiranje na uspostavljanju vladavine prava, sprovođenju veoma zahtevnih ekonomskih reformi i rešavanju bilateralnih sporova, uz navođenje 2025. kao mogućeg roka za pristupanje Srbije i Crne Gore „evropskoj porodici naroda“.
Dok je u nacrtu Strategije sintagma „kraj 2019. godine“ isticana kao vremenska odrednica za rešavanje kosovskog pitanja, u konačnoj verziji se umesto toga navodi „hitno“. Ta izmena se u diplomatskim krugovima tumači kao odraz uspešnog lobiranja Španije, koja strahuje da će primer Kosova poslužiti kao „vetar u leđa“ separatistima u Kataloniji, na briselsku administraciju, ali i opreznosti EU, koja ne želi da balkanska javnost i zvaničnici steknu utisak da postoji pritisak da se najkrupnija pitanja reše „preko noći“.
Uprkos „omekšavanju rečnika“, iluzorno bi bilo pomisliti da je Unija spremna da potroši još mnogo vremena u pokušajima da se pronađe „recept“ za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine, što pokazuje i poruka posrednice u dijalogu i visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost Federike Mogerini da je normalizacija moguća do kraja mandata aktuelnog saziva Evropske komisije, odnosno do kraja novembra 2019. Novost u odnosu na nacrt dokumenta predstavlja i izbacivanje svih potencijalnih rokova za potpisivanje i ratifikaciju pristupnih sporazuma sa kandidatima koji, eventualno, ispune uslove za članstvo u Unije, čime je, zapravo, „zapadnobalkanskoj šestorci“ – Srbiji, Crnoj Gori, Albaniji, Makedoniji, BiH i Kosovu, iznova skrenuta pažnja da „nema prečica do članstva“, već da se najpre moraju sprovesti sveobuhvatne reforme.
Aktuelna situacija i „epizode“ iz izuzetno bolne prošlosti regiona ne bude veliku nadu da će Srbija i Crna Gora u narednih sedam godina dobiti „ulaznicu“ u EU, ali istorija nas uči da je na Balkanu maltene sve moguće, pa i da se obistini „najbolji mogući scenario“ po kojem će te dve države u praksi primeniti kriterijume za ostvarenje „strateškog“ cilja. U suprotnom, i Beograd i Podgorica biće osuđeni na čekanje nekog novog „voza“ za pridruživanje Uniji, što će biti ravno čekanju Godoa iz Beketove drame.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
