Kamermani i premijer

Takav direktan pritisak premijera jedne zemlje, koja navodno teži da bude demokratska, na uređivačku politiku javnog servisa bio je nedopustiv. Pogotovo imajući u vidu da je RTS javni servis svih građana koji se finansira iz njihovih džepova. Direktno, a i deo koji iz budžeta takođe predstavlja novac nikog drugog nego tih istih građana. Ali taj deo iz budžeta služi kao paravan vladajućoj strukturi da neretko iznosi kritike na račun uređivačke politike ove televizije.

I to je verovatno i bila namera kada se donosila odluka kako će se finansirati javni servisi u Srbiji. Nakon što je njihovo finansiranje dve godine išlo direktno iz budžeta, Vlada Srbije je, umesto da vrati pretplatu i vrati taj medij direktno u ruke građanima, rešila da ipak zadrži kontrolni paket. Pretplata, ili taksa kako se sada zove, iznosi 150 dinara, a ostatak Vlada izdvaja iz budžeta. Tako im je više odgovaralo iz dva razloga.

Prvo, takvom populističkom merom dobili su jeftine političke poene, jer su građani inače bili kivni što moraju da izdvajaju 500 dinara mesečno. Naravno, većina ne shvatajući zašto je to važno. Drugo, vladajuća „elita“ tako je zadržala pravo da kaže „mi vas plaćamo, ne možete baš kako hoćete“. I takav stav pokazuju konstantno.

Da se vratimo na početak priče. Premijer je rekao da neće da ide na RTS, ali je u nedelju ipak otišao da gostuje u emisiju „Oko“. Malo je izvršio pritisak, pa se onda setio da je kao premijer dužan da to učini. I da ne sme da bojkotuje, niti favorizuje pojedine medije. Bez obzira da li mu se lično dopada ili ne njihov rad.

Iako je došao, dao je do znanja ko je „glavni“ i od koga zavise. I tako se drznuo da usred emisije opominje kamermane da budu malo tiši. Takva demonstracija moći premijera nije prvi put viđena. Bilo je takvih slučajeva i u skupštini i na sednicama vlade… Međutim, javni servis nikako nije mesto za to.