Tri godine kasnije, sindikati obrazovanja ponovo najavljuju izlazak na ulicu sa gotovo identičnim zahtevom. Odluke o protestu 31. avgusta već su donela tri od četiri reprezentativna sindikata obrazovanja, najavljujući i seriju štrajkova tokom septembra, ne bi li se izborili za što bolju startnu poziciju u platnim grupama i razredima.

Šta opet hoće večito nezadovoljni prosvetari, pita se dobar deo javnosti, već naviknut da početak svake školske godine protekne u znaku pretnji štrajkom ili protestom samo jednog sindikata na koji se vlast i ne obazire?

Ovog puta, prosvetari su nezadovoljni što su nastavnici kao nosioci delatnosti u obrazovanju u predlogu platnih grupa i razreda svrstani u osmu grupu, a ostali iz javnog sektora u devetu. Zbog toga traže da svi zaposleni u prosveti sa završenim fakultetom treba da budu u devetoj grupi, što uključuje ne samo profesore već i psihologe, pedagoge, sekretare škola i bibliotekare.

Tvrde da trenutna pozicija u osmoj platnoj grupi ne ostavlja prostora za napredovanje, jer će kretanje kroz platne razrede biti vezano za vreme provedeno na radu. S druge strane, startna pozicija u devetoj platnoj grupi omogućuje da se napravi razlika između onih koji postižu prosečne, od onih koji ostvaruju izuzetne rezultate. I premijerka i resorni ministar više puta su isticali da platni razredi treba da doprinesu ovom cilju, ali detaljnije obrazloženje nismo čuli. Niti je iko od zvaničnika objasnio jesu li pomenute projekcije sindikata tačne i da li će se i po kojim kriterijumima vrednovati kvalitet rada zaposlenih u obrazovanju. Umesto toga, u javnosti su se pojavila netačna tumačenja kako će nastavnici imati platu preko 67.000 dinara, pa su „omraženi“ prosvetari sada ponovo došli na „stub srama“ kao večito alavi.

Treba li vlast da se plaši najavljenih štrajkova u školama? Sudeći po dosadašnjim učincima protesta, verovatno ne. Jedinstven nastup sva četiri reprezentativna sindikata sigurno će ojačati njihovu pregovaračku poziciju, ali je teško očekivati da će aktuelni sindikalni lideri uspeti da motivišu armiju zaposlenih u prosveti da izađu na ulice ili da se upuste u ozbiljniji štrajk u školama. Ne samo što sindikate godinama vode manje-više isti ljudi (od kojih mnogi ne uživaju poverenje među članstvom) već prevashodno zbog činjenice da je smanjenje plata štrajkačima veoma moćan mehanizam koji omogućuje državi da svaki protest bez problema uguši.