Test pokvarenosti 1

Doduše, niko od karikature nije stradao, ali kada bi neko sudio prema reagovanju vlasti, mogao bi da zaključi kako Srbija više nema predsednika i za to su odgovorni mediji, pre svih Danas i NIN.

Ne izigrava Vučić žrtvu prvi put i očito mu je svojstveno kukanje nad sopstvenom sudbinom kako mnogo radi i kako niko pre njega nikad u istoriji vaskolikog čovečanstva nije toliko radio. Niko ga nije tukao po ušima da se kandiduje za predsednika Srbije, gde su plate, pa i predsedničke, tako male, skoro mizerne.

A nemalo puta se baš predsednik junačio pozivajući lidere opozicije na fizički obračun i kreirajući atmosferu linča iste te opozicije, toliko da su pojedini lideri opozicije i fizički napadani.

Šta je iza tog patetičnog Vučićevog kukanja? Prosto, pokušaj da se prikriju afere u koje su umešani baš njegovi ministri a koje samo kuljaju sa svih strana uz neubedljiva i jadna objašnjenja da nisu ni u čemu učestvovali. Problem je što su institucije u tolikoj meri zakočene da su i policija i tužilaštvo u paničnom strahu pa ne smeju da istraže nijednu od tih afera. A sumnja ostaje.

U broju afera u koje su upetljani uspeli su da nadmaše čak i socijaliste-julovce iz devedesetih. Ipak, oni ne bi da se o tome ne priča, jer nije zgodno kada je vlast optužena da je potpuno legalno, zahvaljujući zakonima koje donosi, opljačkala sopstvenu državu. Vlast nije država. I to je i jedan od osnovnih razloga zašto su naprednjaci bili toliko alavi na medije, odnosno zašto su ih za pare građana Srbije pokupovali i šire tone laži preko svojih medija.

A sve da bi ugušili nezavisno novinarstvo i drugačije mišljenje od njihovog. Da javnost ne bi saznala o sistematskoj i temeljnoj pljački građana Srbije koja traje već sedmu godinu. Sreća pa stanovnici Srbije vide ko kome šta radi i ko je zapravo žrtva u ovom besomučnom iskrivljavanju stvarnosti. Nije ni čudo što se naprednjaci toliko plaše Koraksove karikature.

Samo ih prikazuje onakve kakvi i jesu – Šešeljevi radikali iz devedesetih u novim odelima i sa milionima koje su oteli od naroda.

Uostalom, majstor radikalske patetike se prečesto poziva da bi mogao da doživi sudbinu Zorana Đinđića, zbog čije smrti se, kako je ponosno govorio, drugi put u životu napio i otvarao šampanjac. Baš to dovoljno govori o moralnom integritetu čoveka.