Šta je to potrebno da urade štrajkači, na primer oni koji gladuju u Kragujevcu, da bi skrenuli pažnju premijera i ministra rada na svoje probleme?
Da li iko, osim pojedinih sindikata i medija mari za to što još od 11. oktobra invalidi rada u „Zastavi INPRO“, jedan po jedan odlaze sa svog „bojišta“ u bolnicu, jer iscrpljeni u štrajku glađu narušavaju svoje ionako krhko zdravlje.
Istovremeno hoće li nadležni, a ko nije nadležniji od ministra rada, barem prokomentarisati štrajk radnika u svilajnačkoj ciglani „Resava“, koji još od maja nisu dobili plate niti doprinose, dok se dvojica privatnika natežu čije je i kako je propalo preduzeće, a u celu priču je umešan i savetnik predsednika Srbije. Da li će se ova dva slučaja, kao i mnogi drugi završiti poznatom taktikom iscrpljivanja i prećutkivanja, ili će konačno neko početi da radi svoj posao?
Sudeći po onome što se dešava, očigledno je da „štofa“ za drugi scenario nema, jer kada oni koji su na vlasti, za ovakve ili još gore radničke probleme, kažu da su neistiniti ili nebitni, slično premijeru kada je onomad na jugu Srbije izjavio da nije video „te famozne pelene“ u Juri, niti ima utisak da ih tamo kinje za male novce, onda nismo daleko od procene da to ni niži nivoi vlasti neće učiniti. Iako se sada predsednik Vlade hvali da će uraditi duplo više puteva od Broza. Koje će graditi srpski lumpenproletarijat u malo preostalih firmi, pod palicom inostranih „tenderista“ i od sirote Srbije subvencionisanih moćnika.
Naravno, moćnici, domaći i strani, nemaju razloga da brinu u zemlji u kojoj se istovremeno sindikati, čast izuzecima, više bore za sopstveni i status svojih čelnika nego za tamo neku radničku solidarnost, a narodni poslanici nit brinu nit spominju svoje „sužnje“, zbog kojih bi valjda trebalo da prozbore koju reč u parlamentu.
Da li bi i predsednik, barem zbog svojeg iskustva sa stiroporom, mogao da skrene pažnju institucijama da su tu da rade svoj posao, a ne da skreću glavu od nekih tamo ubogih invalida rada ili ciglara? A premijer ako već voli da prima građane da mu se žale, a on je tu, kako je i sam rekao, da bi ti ljudi čuli i toplu ljudsku reč, može li da ode na noge kod kragujevačkih invalida rada, jer su posle 28 dana gladovanja i stalnih apela psihički i zdravstveno posustali? Naravno, u društvu ministra rada, koji bi više da vodi brigu o Hrvatskoj, njenim dužnosnicima i svakojakim alajbegovim slamama.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
