U ime Dunava

Ne opraštam se od Vas samo kao nekakav mlađi kolega po književnom peru, još manje kao saradnik Danasa – i pre, i za vreme i nakon Vašeg glodurovanja.

Ima za tako nešto merodavnijih, pozvanijih duša. Iskazujem Vam svoje divljenje i sećanje, sopstveni žal i ogromnu tugu u ime našeg zajedničkog hobija, u ime novosadskog i beogradskog Dunava. U ime naše bezmerne ujedinjujuće strasti, sportskog ribolova čiji ste verni poslenik bili.

Dakako, duboko se klanjam Vašem književnom, naročito pesničkom ali i minucioznom prevodilačkom, istorijskom, kao svekolikom novinarskom, televizijskom i ostalom publicističkom stvaralaštvu.

No, ovom, poslednjom prilikom želim da Vašim senima prenesem metaforične „pozdrave“ – i olakšanja i bola ujedno – dunavskih bucova, smuđeva, štuka, somova i ostalih slatkovodnih grabljivica.

Evo, i sada kao da Vas vidim kroz maglu bliske prošlosti kako – hodajući novosadskim kejom – neumorno „ganjate“ bucova ili bolena, Vama za lov omiljene ribe. Najžešćeg, prskajućeg rečnog borca o čijim smo udarima na veštačke mamce tako zaneseno divanili.

Godinama ste elegantno, gosn Ramač, mepsovima, malim voblerima, pilkerima, strimerima, imitacijama mušica, pa i takozvanim sitnim kašikama neumorno pretraživali izgledne vodene terene, bezmalo cele godine osim u doba lovostaja i u razdoblju kada bi Dunavom ledene sante plutale.

„A ribe je sve manje“ govorili ste minulih nekoliko sezona tiho a jezgrovito, uvaženi gosn Mihal.

I ne samo ribe, nego i poštenja, pristojnosti, prava, pravde, logike i morala u ova suluda vremena – konstatovali smo obojica, zabrinuti i zamišljeni.

Skoro da je iščezlo netragom i svekoliko viteštvo. A Vi, ne samo da ste bili arhivitez svih svojih poziva i bavljenja, nego i vitez ponašanja, držanja, izgleda – džentlmen toplih očiju, kose, brade, kravate, naočara i svega drugog – usmenog i pisanog obraćanja. A i smislenog ćutanja sa pokrićem.

Bili ste i ostali kosmopolita a opet zaljubljeni u svoje poreklo, kulturu, nacionalnost, ali i u državu i društvo u kojem ste ponosno i dostojanstveno živeli – i koje ste svojim raznolikim činodejstvovanjem nastojali da prosvetite i prosvetlite, da osvestite, da popravite. A i podsećali ste, sveukupno uzev, na svetovnog sveca!

Na osobenog žreca. Jer, malo ko je umeo tako britko, u tekstovima-medaljonima, u osobenim stihovima, ali i besedama, kao i u svakodnevnom razgovoru da spoji ono perfektno intelektualno, dobronamerno, cinično, kritičko, satirično i poučno. Sumorno, a duhovito.

E, vrli gosn Ramač jedinstveni živopisni veliki Čoveče, sve mi se čini da takvih kao Vi skoro da ovde više uopšte i nema. Bili ste uistinu RARA AVIS, najplemenitijeg soja.

Na koncu, uz duboko saučešće Vašoj Porodici i Našem Danasu, pozdravljam Vas sa velikom setom, i tô našom uobičajenom završnom rečenicom, porukom: „Svako dobro i – bistro!“

Bila je čast i zadovoljstvo poznavati Vas Viteže Ramač!

Blagodarnost Vam i slava!

Vaš

Zoran R. Tomić, profesor upravnog prava