Zašto državi nisu bitni zubi naših građana?

Ove informacije dostupne su na klik na zvaničnim sajtovima stomatoloških ordinacija, a potvrđuju ih i sami stomatolozi.

Istovremeno, i stomatolog Draško Karađinović za Danas je naveo da je „gubitak zuba vrsta invaliditeta koja snažno utiče na ukupno zdravlje čoveka„, komentarišući zvanične podatke da samo 16,5 odsto stanovnika Srbije ima svoje zube, a čak 700.000 njih nema nijedan zub.

Ukoliko razumemo anatomiju, fiziologiju i patologiju, a stvari nazovemo pravim imenom, zubi su važni delovi celog jednog sistema organa – digestivnog, bez kojeg nema života.

Zašto je onda omogućeno lečenje uz knjižicu, dakle „besplatno“, na primer, jednjaka, želuca, vilica, kostiju, jetre i drugih organa i sistema, a ne zuba koji podjednako ulaze u anatomski sastav čoveka, mogu da obole, dakle imaju svoju patologiju, i ako se ne leče mogu da budu uzročnici vrlo teških stanja i bolesti, koje je kasnije vrlo skupo lečiti?

Ako ostavimo po strani logiku, može da se postavi pitanje i ovako: zašto su oboleli od bolesti zuba, u najširem smislu reči, diskriminisani u odnosu na obolele od, na primer, ginekoloških bolesti?

Ko procenjuje da li će lečenje bolesti pacijent sam da plati ili država i ko preuzima odgovornost ako oboleli nema novca da plati i zbog toga doživi nesagledive posledice po zdravlje ili invaliditet?

Da li čovek koji nema para da popravlja pokvareni zub, što može da košta i po nekoliko stotina evra, (ovde je vrlo je važno da shvatimo reči stomatologa da pokvareni zub uvek ima i bakterije koje mogu da se raseju po organizmu i izazovu neke bolesti s početka ovog teksta koje se leče uz knjižicu), gurnut u druge patologije i invaliditet, o kojem je pričao Karađinović?

Gde je priča o jednako dostupnoj zdravstvenoj zaštiti svim građanima Srbije i zašto država ne dozvoli ljudima da uz knjižicu leče bolesti zuba, ukoliko se svima, pa i ljudima koji imaju bolesne zube, svakog meseca odbija od plate 10,3 odsto na ime obaveznog zdravstvenog osiguranja?

Jer ako pogledamo liste čekanja na operacije i dijagnostičke procedure koje se izvode uz knjižicu, na teret države, tada u Srbiji nema oko 76.000 njih koji čekaju na svoj red, već 776.000, ukoliko računamo i naše građane koji su ostali bez zuba i suočili se sa invaliditetom, iako im je odbijano od plate obavezno zdravstveno osiguranje, dok oni nisu imali novca da plate lečenje u privatnoj praksi?

Ili i ovde važi neka druga logika, osim da je bolest stanje koje zahteva lečenje. Ili je u pitanju nešto treće?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.