Smernice za urednike prilikom izveštavanja o deci

Stoga su četiri organizacije koje se bave pravima i zaštitom dece pripremile vodič za urednike sa 14 smernica koje treba da obezbede zaštitu deteta od potencijalne štete koju može da prouzrokuje medijsko izveštavanje. Među organizacijama koje su ponudile uredničke smernica nalaze se organizacije Save the Children, Media Monitoring Africa (South Africa), Media Network on Child Rights and Development (Zambia) i Swedish International Development Cooperation Agency.

U nastavku prenosimo njihove uredničke smernice za izveštavanje o deci:

1. U najboljem interesu svakog deteta je da bude zaštićeno pre bilo koje druge dobrobiti, uključujući i promovisanje prava dece ili informisanje o problemima dece. Stoga čak i ako se trudite da informišete ljude o šteti koja se nanosi deci ili o nekom drugom problemu ili, pak, promovišete prava dece, uvek morate da poštujete najbolji interes individualnog deteta.

2. Uvek poštujte dostojanstvo deteta i njegovu dobrobit. Dostojanstvo i prava svakog deteta treba poštovati u svim okolnostima bez izuzetka.

3. Prilikom intervjuisanja deteta, poštujte njihovu privatnost i poverenje i osigurajte da ih zaštitite od opasnosti i potencijalnih posledica. Prilikom intervjuisanja i izveštavanja o deci, posebna pažnja mora biti posvećena njihovom pravu na privatnost i poverljivost, na pravu da učestvuju u odlukama koje ih se tiču, i da budu zaštićena od opasnosti i odmazde, čak i potencijalne opasnosti i odmazde. Dete uvek treba da bude intervjuisano u sigurnom, udobnom i nepretećem okruženju. Ako dete ne želi da učestvuje u intervjuu, njegova želja mora biti ispoštovana. Detetu takođe treba pružiti dovoljno vremena da razmisli da li želi da priča bude objavljena ili ne.

4. Deca imaju pravo da se čuje njihovo mišljenje o pitanjima koja ih se tiču, stoga mediji treba da pokušaju da ih uključe u svoje priče. Dok procenjujete šta je u najboljem interesu deteta, pravo deteta da se njegovo mišljenje uzme u obzir treba razmatratu u skladu s njegovim godinama i zrelosti.

5. Kada pišete priču o deci pitajte nekoga ko ih poznaje ili radi sa njima, ili eksperte na tu temu, o potencijalnim posledicama koje može izazvati njihova priča ako se objavi. Oni koji su najbliži detetu najbolje mogu da procene detetovu situaciju i treba ih konsultovati o različitim posledicama, uključujući potencijalne političke, društvene i kulturne posledice bilo koje novinarske priče.

6. Uvek sakrijte identitet deteta kada ono može biti u opasnosti. Nijedna priča, ni fotografija, ne sme biti objavljena ako može dovesti dete, njihovu braću, sestre ili drugove u opasnost, čak iako su identiteti izmenjeni, prikriveni ili se i ne koriste. Kada uređivačka politika zahteva objavljivanje fotografije deteta koja je potencijalno škodljiva po dete, identitet deteta treba da bude prikriven u toj meri da dete ne može biti prepoznato.

7. Deca koja su uključena u pravne procese zahtevaju dodatnu meru zaštite i zbog većeg rizika od negativnih posledica uvek treba zaštititi njihov identitet. Identitet deteta ne sme biti otkriven ni direktno ni indirektno ni u jednoj priči u kojoj je ono upleteno u zločin, bilo kao svedok, žrtva ili počinilac, osim u posebnim okolnostima i samo ako postoji saglasnost deteta koje je umešano i detetovog staratelja.

8. Ako novinar želi da prikaže ili imenuje dete, mora proveriti da li mu to dozvoljava zakon, kao i da li ima pristanak i od strane deteta i od strane njegovog staratelja. Stoga novinar mora da postavi sebi tri osnovna pitanja kad god je identitet deteta otkriven, bilo posredstvom fotografija ili u samom tekstu:

– Da li su poštovana zakonska ograničenja o imenovanju i identifikovanju deteta?

– Da li je dobijen pristanak deteta i staratelja?

– Da li bi objavljivanje identiteta moglo da bude štetno po dete, čak i u slučaju da je dobijeno odobrenje samog deteta i njegovog staratelja?

9. Zaštitite detetov HIV status. Ukoliko je status upitan, izostavite ga. Da biste izbegli štetu i moguću stigmatizaciju, detetov HIV status ne otkrivajte ni direktno ni indirektno, osim ako ne postoje izuzetne okolnosti, ili je dobijen pristanak deteta i staratelja. Ako se sumnja u status, tu informaciju treba izostaviti.

10. Menjajte negativne stereotipe o deci i ustaljene uloge koje deca imaju u medijima (poput bespomoćnih žrtvi) kad god ste u prilici. Negativni stereotipi o deci bazirani na rasi, polu, klasi, i/ili seksualnoj orijentaciji su naročito štetni za decu i treba da budu izostavljeni kad god je moguće. Dostignuća dece bi takođe trebalo da dobiju zasluženo mesto u medijima.

11. Tretirajte dečake i devojčice na isti način u vašim prilozima, s istom pažnjom i poštovanjem. Devojčice i dečaci imaju ista prava i stereotipe bazirane na polu ne treba ponavljati prilikom izveštavanja o deci.

12. Kada radite prilog o osetljivom i ranjivom detetu, budite naročito oprezni. Kada okolnosti učine da dete bude naročito osetljivo (npr. zbog siromaštva, HIV statusa roditelja ili drugog bližnjeg, ako je siroče, dete-vojnik ili izbeglica) novinar mora da osigura da njegovo izveštavanje neće izazvati dodatnu štetu, traumu, poniženje, sram, tugu ili ga izložiti opasnosti. Identitet deteta može biti otkriven jedino uz pristanak deteta i staratelja i ako je to neosporno u najboljem interesu deteta. U suprotnom, identitet deteta treba da bude zaštićen. U svim slučajevima, izveštavanje mora biti sprovedeno u skladu s najboljim interesom deteta.

13. Ne predstavljajte dete na seksualan način. Novinari ne smeju da koriste seksualne fotografije dece.

14. Nemojte davati obećanja koja ne možete da ispunite i nemojte davati mito deci kako biste napravili priču. Novinar nikada ne bi smeo da zloupotrebi svoju poziciju, naročito kada se radi o pristupu deci ili izveštavanju o njima. Novinar nikada ne sme podmititi dete novcem, stvarima ili obećanjima da mu može pomoći ili poboljšati okolnosti, u cilju dobijanja informacija ili pristanka da objavi priču. Takvo ponašanje je ozbiljna zloupotreba moći, vrlo neetično i poništava pristanak koje je dete eventualno dalo pod uticajem takvog ponašanja novinara.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.