Ne želimo osvetu već istinu i pravdu 1

One sede u delu sudnice namenjenom za publiku i dostojanstveno se drže, iako im Vojislav Šešelj i njegovi radikali dobacuju, iako im se optuženi podsmevaju. One su u srebreničkom genocidu izgubile svoje najmilije – sinove, muževe, braću… One su hrabre, plemenite i jake.

One su četiri žene Srebrenice – Nura Begović, Nura Mustafić, Refija Hadžibulić i Hajra Ćatić i za Danas govore o svojim tragičnim sudbinama, patnji i bolu, traganju za posmrtnim ostacima svojih najmilijih, borbi za istinu i pravdu i porukama da nikome ne žele da im se dogodi ono što i njima.

Još jedno suđenje za ubistvo 1.313 bošnjačkih civila održano je pre desetak dana, tačnije 20. maja, a baš kao i na prethodnim, dve Nure, Refija i Hajra sedele su mirno u delu sudnice za publiku i slušale ispitivanje Duška Jevića, koji je u to vreme bio komandant Centra za obuku na Jahorini pri Specijalnoj brigadi Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske. Morale su da istrpe došaptavanja Šešeljevih saboraca i njihove mrke poglede.

Optuženi za zločin u selu Kravica kod Srebrenice, zajedno sa nepoznatim pripadnicima Specijalne brigade Republike Srpske, su bivši pripadnici Specijalne brigade MUP-a RS Nedeljko Milidragović, Aleksa Golijanin, Milivoje Batinica, Dragomir Parović, Aleksandar Dačević, Boro Miletić, Jovan Petrović i Vidoslav Vasić.

Nakon suđenja, u obližnjem kafiću kod Specijalnog suda, otišle smo na kafu i razgovor.

Nuri Begović je u Srebrenici ubijen brat Adil Suljić. NJegovi posmrtni ostaci su identifikovani tek prošle godine. Pronađena je njegova nadlaktica, sat i cipela. NJihova majka preminula je 2009. ne dočekavši da pronađe kosti svoga sina. Kada je likvidiran, Adil je imao 39 godina.

Nura Begović, kojoj je iz uže porodice ubijeno 16 članova, za Danas kaže da neće propustiti nijedno suđenje za zločin u hangaru Kravice, te da su posmrtni ostaci njenog brata pronađeni u blizini tog hangara. Kako dodaje i druge porodice žrtava bi želele da dođu u Beograd na suđenje, ali nemaju mogućnosti za to.

– Jako nam je važno da pratimo ovo suđenje. Nas ništa ne može ometi u tome, pa ni radikali. Šta smo sve doživeli i preživjeli… Mi hoćemo istinu i pravdu, ne želimo nikoga da vrijeđamo, ne želimo nikakvu osvetu, samo očekujemo od ovoga suda da bude pravičan, da se ubice i zločinci kazne – priča Nura Begović za naš list, dodajući da njima niko „ne može ni vratiti ni i platiti naše najmilije“

– Ali radi budućnosti… Ako ostanu zločinci nekažnjeni i ako im se oprašta, oni mogu samo da opet nastave… A mi želimo da se genocid ne širi i da se zločini više ne dogode. Dolazak u Beograd na suđenje je naša moralna obaveza i očekujemo doživotne kazne – ukazuje naša sagovornica. Sa nevericom priča kako niko od optuženih nikad nije ustao da im se izvini, što negiraju zločine i genocid, a to dodatno vređa porodice žrtava…

– Ne dao bog da se ikome desi, pa ni onome ko je ubijao, ovo što se nama desilo – naglašava Nura Begović.

Nura Mustafić je u julu 1995. sa svoja tri sina Mirsadom (24), Alijom (22) i Fuadom (20) i mužem Hasanom (50) krenula preko šuma da se domogne slobodne teritorije. Sva četvorica su ubijeni, ostala je sama.

– U blizini hangara ranjeni su mi dva sina, starijeg Mirsada nisam ni videla. Muž je otišao da donese vode, da rashladim sinove, ali nije se vratio. Tu sam prenoćila… Stavili su nas u kamion, predala sam se regularnoj vojsci… Sa kamiona mi uzeli sinove… Ja im kažem: „Ostavite mi decu“, jedan me gurnuo puškom… Sama sam došla u Tuzlu – priča plačući Nura Mustavić. Ukopala je dva sina i muža, jednog sina i dalje traži.

Kaže da na suđenju za Kravice optuženi ne pričaju istinu, a da ona samo želi da bude istine i pravde.

– Našu decu ne može nam niko vratiti ni platiti. Nismo mi decu rađale da nam ih neko ubija – kaže Nura Mustafić, koja se vratila da živi u Srebrenici kako bi gledala „kud su moji sinovi išli, tako provodim vreme“.

Refija Hadžibulić je u genocidu u Srebrenici izgubila sinove Senada i DŽevada.

– Moje su sinove pobili u Kravicama, jednog sam pronašla u tri grobnice – priča nam Refija i dodaje da je ženama u Srebrenici svakodnevnica to da pričaju o gubitku svojih najmilijih i da tuguju dok su žive. Idemo i tražimo istinu i pravdu, ukazuje Refija, jer znamo da su bili zločini i da je bio genocid u Srebrenici. Kaže da nema političara bilo bi ljudima u regionu mnogo bolje.

Hajra Ćatić je imala sina Nihada Nina. Bio je pesnik i radio-amater. Ninove ratne izveštaje iz Srebrenice prenosili su i domaći i svetski mediji. Pokušao je preko šume da dođe do slobodne teritorije. Nije uspeo, ubijen je. Imao je 26 godina. Za njegovim posmrtnim ostacima majka Hajra i dalje traga. U genocidu je izgubila i muža. NJegove kosti je pronašla 2005. Stariji sin je napustio Srebrenicu 1992. godine.

– Možda neki od njih i bude kažnjen, ali nisam optimista – kaže Hajra Ćatić na pitanje šta očekuje od suđenja za zločin u selu Kravice. Priča nam da živi od 11. jula do 11. jula, da je u Srebrenici život tužan, te da samo u njenoj ulici ima 15 kuća u kojima nema nikog.