Izjava ministra zdravlja Zlatibora Lončara da će rasterati sve Crnogorce sa rukovodećih mesta u Srbiji jer „ni srpski ne znaju da pričaju“ rasistička je, diskriminatorna i nacionalistička i sasvim odgovara našim dominantnim društveno-političkim narativima.
Iako suprotna zvaničnom stavu naše jezičke politike, prema kome je jezik Crnogoraca, Hrvata i Bošnjaka ništa drugo nego „srpski“, koji nam oni „kradu“ nazivajući ga drugim imenima, ona je s druge strane u saglasju sa rasističkom idejom o lepom i čistom srpskom jeziku naspram „pokvarenih“ nestandardnih varijeteta, kakvu nosioci iste jezičke politike afirmišu.
Crnogorci su nam tako ukrali jezik koji „ne znaju da pričaju“, a Srbi sa juga i istoka nikako da nauče „svoj“ maternji jezik koji nam preskriptivni lingvisti propisuju i neguju kroz normativne gramatike, priručnike i kampanje.
Ministar Lončar je u dve rečenice sažeo čitav ideološki konstrukt koji se kroz jezik i politiku perpetuira od devedesetih u svim republikama srpskohrvatskog jezičkog prostora.
Taj konstrukt se zasniva na ideji o postojanju neprijatelja koji udara na naše svetinje, naš jezik, naše pismo, naša radna mesta.
Neprijatelji su uvek „oni“, ne-Srbi (ili nesrbi po pravopisu) koji ugrožavaju „nas“ i naš nacionalni identitet.
Na konceptu „mi-oni“ temelje se svi naši nacionalizmi, najveće zlo ne samo na ovim prostorima, kojima se produbljuju podele u društvu, razdvajaju đaci na nacionalnoj osnovi, oduzimaju radna mesta…
Mada su nešto eksplicitnije, reči ministra nisu i skandaloznije od onog što iz dana u dan izgovaraju ostali članovi Vlade i parlamenta.
Već trideset godina slušamo i živimo zapaljivu, huškačku i mrzačku retoriku.
U proizvodnji neprijatelja političare zdušno podržavaju lingvisti, i to preskriptivni, koji se izdaju za jedine zaštitnike srpskog jezika.
Oni vode računa o tome kako će koji narod zvati svoj jezik (ne može crnogorski, jer to je srpski, a može bošnjački, kad ste nam već ukrali jezik, ali nikako bosanski…), brižljivo čuvaju nacionalno pismo od neprijateljske latinice, određuju da li ćemo reći s ili sa, mahajući ili mašući, spasavati ili spašavati, ali ne i o diskurzivnim praksama u javnoj komunikaciji i eventualnoj standardizaciji jezika tolerancije.
Nije važno šta govoriš, nego kako govoriš i koliko tvoj govor odgovara naddijalekatskoj imaginaciji normativista. Prema tome, srpski lingvisti su tvorci inače rasprostranjenog stava „ne znaš srpski“, koji je Lončar samo nepromišljeno izneo.
Sasvim očekivana, i ispravna, bila je reakcija poverenice za zaštitu ravnopravnosti, koja je njegovu izjavu okarakterisala kao „diskriminatornu i uvredljivu“, a kako se podigla prašina, predvidljivo je istupio i Vučić sa molbom ministru da se izvini.
Ne treba, međutim, Lončar da se izvini, kao ni Vulin, Đorđević ili Brnabić za svoje bisere, niti njegova personalna radikalska opozicija.
Nek se izvini preCednik lično jer je vodeći inspirator govora mržnje i glavni krivac za postojeću strukturu vlasti koja je tu da neguje kult njegove ličnosti i obezbeđuje mu scenu na kojoj će on igrati glavnog mirotvorca i glas razuma.
Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
