Foto: Radenko TopalovićNiko od nas neće porasti dovoljno da bi dostigao ljudsku i profesionalnu veličinu Teofila Pančića, koji se prekjuče, posle dugog zdravstvenog mučenja premetnuo u legendu. Prvi put otkako pišem tekstove posvećene prijateljima koji su umrli, javila mi se misao da Teofilu treba što pre dati trg, ulicu, spomenik i školu u svakom naseljenom mestu, jer naša sećanja na njega nisu dovoljna. On mora ostati ovekovečen i posle našeg nestanka, kao najbolji u najgorim vremenima.
Teofil Pančić bio je moj heroj, još otkako sam kao student Pravnog gulio tabane po protestima. Tada sam sebi rekao ako ikada budeš javna ličnost, Teofil pokazuje kako se to radi. Kada je moj heroj, 2001, napisao pohvalnu recenziju mog prvog romana, rasplakao sam se od sreće. Upoznaću ga tri godine kasnije, kada je govorio na prvoj promociji „Kandži“. Teofil je govorio i kada mi je dodeljeno „Kočićevo pero“, 2005, gostovao je u DLZ i „400 stepeni“, govorio na promociji romana „E baš vam hvala“ i branio me u nebrojenim situacijama, kada su me napadali što ljubomorni pisci, što ostrašćeni fašisti.
Teofil je bio moj zaštitnik, koji se nije ustezao da me opomene ako negde grešim, a ja sam njegove opomene usvajao bez razmišljanjem. Tokom više od 40 godina karijere, tvrdoglavo i bez kompromisa zalagao se za ljudske, demokratske i građanske vrednosti. Teofil se nametnuo kao nedostižni uzor, kako se vodi borba za ideale, borba koja u Srbiji nema mnogo izgleda na pobedu. Teofila nije zanimao novac, nije ga zanimala slava, ništa ga nije zanimalo osim da uvek bude dosledan Teofilu Pančiću, kao neumoljivoj definiciji svega ispravnog.
Prošlog leta javili su mi da je teško bolestan. Opis je bio tako strašan da sam preplakao naredna dva dana, ali ono što mi je pokazivalo da nema mesta cmizdrenju bili su Teofilovi tekstovi za Danas, koje je pisao sve do smrti, jer to je Teofil. NJegov um radio je i kada je ostatak tela otkazao. Teofil nije imao ambicije da ostavlja svoja dela za budućnost, on je uvek bio ovde i sad, neprekidna intervencija i korekcija svega zlog što nam se dešava.
Ovakva fatalistička posvećenost radu i idealima nedostižna je. Takva pojava na ovoj planeti, neponovljiva je. Poput mnogih naših kolega, Teofil je prerano prešao na onu stranu. Sizifov posao koji je on radio neizbežno ostavlja posledice, ali Teofil za njih nije mario. NJegov pogled na život bio je pisati do poslednjeg daha. Za sobom nam je ostavio ne samo brojna pisana i usmena dela, već i privilegiju da se u teškom situacijama zapitamo „Šta bi Teofil sada uradio?“ i onda raditi onako kako bi Teofil radio, jer je Teofil Pančić naprosto bio nepogrešiv.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
