Videvši karikaturu, momentalno sam odlučio da umesto nastavku utakmice Dečiji Stalag – Državni tim (izgleda da je ionako u toku poluvreme) našu današnju kolumnu posvetim fenomenologiji fekalnih, klozetskih i sličnih metafora koje žestoko vređaju tankoćutnost LJilje Smajlovićke, pa ću Coraxovu karikaturu analizirati u psihoanalitičkom ključu.

Svi ste, pretpostavljam, bar čuli, ako baš i niste zalazili u sitna analna crevca, za takozvanu analnu fazu u dijalektičkom razvoju svakog ljudskog bića. Ta faza – tvrde analitičari – pada oko druge-treće godine života, potraje neko vreme, pa onda bude „prevaziđena“. Ne, nažalost, u svim slučajevima. Ima dilbera koji u analnoj fazi ostanu celog života (neki, bogme, i posle smrti) ali ne u analnoj fazi onakvoj kakvom je opisuju blagoglagoljivi psihoanalitičari, nego onakvoj kakvu je Corax crta i kakvom ću je ja danas opisati.

Najpre mali uvod. Klozetski deo života, svejedno da li metaforičan ili praktičan, jeste nešto što se – u društvima u kojima je to moguće – prećutkuje, ali uopšte nije stvar za potcenjivanje. Jer pazite vamo, celokupna basnoslovna produkcija belosvetske prehrambene industrije završava u nužnicima, a hleb nasušni zarađujemo u znojevima lica svojih da bismo ga, da izvinite, iskenjali. Nije to, naravno, cilj. Ali jeste rezultat.

Toliko o praksisu lanca ishrane. Prelazimo na njegovu metaforičnu dimenziju. Ima u svim zemljama ovoga sveta popriličan broj dilbera – naročito ih je mnogo u Srbiji – koji dokonaju da se hleb nasušni može zaraditi bez znoja i muke i to obrtanjem lanca ishrane, prolongiranjem i profesionalizacijom analne faze, trogatelnim, naime, proseravanjem, na različite „velike“ teme – naročito nacionalne – i pravljenjem sranja proizašlih iz tih (za seronje vrlo hranljivih) proseravanja.

Možda se sad pitate – kako to da široke narodne mase – a pogotovo srpske – nikada ne ukače da ih tribuni poput Šešelja ( a ima ih još, legion im je ime) neprestano zasipaju mentalnim i verbalnim govnima i neprestano ih guraju u iz teškog sranja u još teže sranje. I ja se to, da budem iskren, već decenijama pitam i ne nalazim ni jedan odgovor koji se može artikulisati drugačije osim upotrebom „klozetskih metafora“, ponekad i prekomernom, jer znamo da se na ljutu ranu stavlja ljuta trava, a da se govno – da parafraziram narodnu poslovicu – najefikasnije govnetom izbija. Mada nedovoljno efikasno. A evo i zašto. Zato što je ovdašnja analna faznost ojačala, uznapredovala i postala – trofazna, kao struja.