Milan Mladenović preminuo je na današnji dan 5. novembra 1994. godine i to nije jedini datum kada ga se sećamo i govorimo o njemu, njegovoj muzici, pesmama, Ekatarini Velikoj.
Generacije od 30 do 70 godina koje su stasavale uz Milana i mnoge bendove i autore sa kojima je sarađivao, kao i mnogo novih obožavalaca nose reči frontmena Ekatarine Velike “na usnama”. Onako, životno…
Njima bi, pre svega, mogla biti zanimljava obimna monografija koja se priprema i koja pokušava da ispriča priču o Milanovom životu od rođenja do njegove smrti.
Tim povodom sagovornik Danasa je autor ove knjige u nastajanju, pisac Nebojša Krivokuća, koji se latio ovog rudarskog posla na predlog Maje Maričić, predsednice Upravnog odbora Zadužbine Milana Mladenovića i njegove dugogodišnje partnerke.
Prema rečima Nebojše Krivokuće monografija bi trebalo da bude objavljena do 2025. godine, zato što obim građe i dalje raste, i zahteva dodatne razgovore, provere, ili istraživanja.
Recite nam nešto o konceptu knjige, na koji način ste je oblikovali, odakle ste crpeli građu?
– Knjiga će, zapravo, biti dve knjige u jednoj. Prvi deo je faktografska priča o Milanovom životu – ispričana kroz dokumenta, izjave, intervjue, izveštaje sa koncerata, recenzije, projekte koje je radio van benda Ekatarina Velika, učešća u eksperimentalnim video-klipovima, pozorištu, filmu, prvom interaktivnom „telefonskom koncertu” ikada održanom na ovim prostorima 1994, dakle – pre pojave interneta – ali i o njegovom javnom angažmanu devedesetih. Zahvaljujući Zadužbini Milana Mladenovića koja već poseduje dragocenu pisanu, foto, video i audio arhivu, kao i prijateljima i obožavaocima koji su podelili sa nama svoje arhive – materijal za knjigu je izuzetno obiman, i u većoj meri digitalizovan. U pitanju su stotine tekstova, do sada neobjavljene fotografije, plakati, artefakti… Drugi deo knjige će sadržati razgovore sa onima koji su sa Milanom bili bliski, svirali sa njim, družili se van scene, živeli, odrastali sa njim u Sarajevu, a zatim i Beogradu tokom sedamdesetih. Do sada su snimljeni razgovori sa pedesetak sagovornika, ali to nije kraj. Sećanja i informacije koje smo dobili od sagovornika su dragoceni u rekonstruisanju perioda odrastanja, prvih koncerata Limunovog drveta, Šarla Akrobate, Katarine II, snimanja, koncerata… Knjiga, suštinski, prati Milanov glas.
Kuda vas je odveo? Šta je za vas bilo otkriće, da li vas je nešto iznenadilo ili vam bilo posebno zanimljivo dok ste istraživali tako obiman materijal?
– Praćenje Milanovog glasa nas je do sada odvelo do neočekivanih mesta, ljudi i otkrića. Za nekim sagovornicima – poput Milanovog najboljeg prijatelja iz vremena odrastanja u Sarajevu – smo tragali mesecima širom Planete, ali smo ga pronašli! Mnogi su rasuti po svetu – po Kaliforniji, Koloradu, Brazilu, Nemačkoj, Austriji, ili regionu. Verujemo da će uz Caneta, Firčija, Bešketa, Ivana Rankovića Raku, Borisa Miljkovića, Vuka Vidora, Duleta Petrovića, Momu Rajina, Peru Janjatovića, Dubravku Marković, Slobu Konjovića, Zorana Radomirovića Švabu, Mikicu Stefanovića, Igora i Romana iz Plejboja, članove Milanove familije iz Makarske i Beograda… i mnoge, mnoge druge – svi oni biti moćan hor glasova koji priča istinitu priču o Milanu, kakvu Milan jedino zaslužuje, naročito nakon nekoliko drugih objavljenih knjiga koje nisu, da tako kažem, odane istini.
U knjizi će biti zastupljeni i neki mlađi muzičari na koje je Milan muzikom, ili delima direktno uticao, poput bendova Koi Koi, Artan Lili ili proto tip – što knjigu okreće i ka sadašnjosti i budućnosti, jer će Milanov glas odjekivati i tamo.
Ko je i šta je sve uticalo na Milana, da li je u vezi sa tim bilo nekih iznenađenja?
– Iako rad na monografiji traje već godinu i po dana, intenzivan je i svakodnevan – iznenađenja se i dalje dešavaju. Lista onoga što je na Milana uticalo, oduševljavalo ga, zabavljalo – i dalje raste. Od ranije je poznato da je, na primer, bio veliki obožavalac naučne fantastike i Danila Harmsa. Ali, donedavno nismo znali da je Harmsove stihove u nekoliko navrata i pevao, čak i na engleskom, ili da je stvarao muziku inspirisanu njegovim delima. Nismo znali za to da je neke pesme, poput dela Oskara Daviča znao naizust, ili da je voleo da imitira silly walk Džona Kliza… Ima tu divnih scena. Milan je, sada to znamo, bio beskrajno radoznala osoba koju su iskreno oduševljavale raznorodne stvari – u filozofiji, književnosti, filmu i muzici; umetnik koji je neprekidno upijao senzacije, i vraćao ih nama u vidu muzike, reči i društvenog angažmana.
Kako Milana pamte oni koji su ga poznavali?
– Iznenađujuće je i koliko se Milan privatno ipak razlikovao od one persone koju pamtimo sa koncertnih bina. Gotovo svima sa kojima sam pričao je najčešće prva asocijacija na Milana – osmeh, a zatim blagost – i hrabrost. Naročito ta hrabrost, u vremenima kada su mnogi zanemeli. Mali je broj umetnika u tadašnjoj Jugoslaviji koji su osećali toliku odgovornost prema svojoj publici, i koji se nisu libili da toj publici saopšte ono što je važno, čak i kada su u pitanju neprijatne istine. Ne zaboravimo da je pesma “Idemo” napisana pre početka ratova u Jugoslaviji.
Milan u svojim intervjuima nije govorio samo o muzici, nego i odgovornosti koju je pretpostavljao trenutak u kome je živeo, pogotovo kad se početkom devedesetih raspala zajednička država.
– Od kraja osamdesetih pa sve do kraja života Milan je u intervjuima sve više prostora posvećivao užasu koji smo živeli, besmislu rata i glasnom otporu ludilu koje je rasparčalo državu u kojoj se rodio, i koju je, prirodno, osećao kao svoj prostor. Ne zaboravimo – Milan je rođen u Zagrebu, odrastao u Sarajevu, korenima bio vezan i za Makarsku, živeo je u Beogradu. Projekat Rimtutituki je možda najvidljivija stvar u kojoj je učestvovao, ali tu su i značajan govor u večeri kada je EKV proglašena za grupu godine 1992 u Sava Centru, kada je za vreme TV prenosa pozdravio prijatelje “koji možda više nisu živi” u Dubrovniku, Sarajevu… i tražio od publike minut ćutanja “za one koji su poginuli u ovom ratu koji nema smisla.” To je bio izuzetno hrabar gest u tom trenutku, u Miloševićevoj Srbiji. I Milan je, na žalost, bio među retkima, ako ne i jedini muzičar koji je i na taj način pružao otpor ludilu.
Postoji li radni naslov monografije?
– Ova knjiga, dakle, prati Milanov glas, i puna je raznolikih glasova. Pošto ti glasovi pričaju o tome kako je taj glas “bukvalno pomerao blokove”, i kako je bio pun naboja, i ljubavi – verovatno će ta reč, „glas” na kraju završiti i na naslovnoj strani. Ali, pošto je ova priča o Milanu istovremeno i priča o upornosti, neodustajanju i vanserijski talentovanom umetniku – ko zna? Meni je nakon četrdeset godina obožavanja njegove muzike i nakon dugog perioda rada na knjizi teško da objasnim kako se često nova otkrića divno nadopunjuju, a još teže mi je da objasnim sve sinhronicitete koji se neprekidno dešavaju u radu na knjizi. Ursula Legvin u knjizi “Leva ruka tame” – Milanovoj omiljenoj – kaže “Ono što je dostojno divljenja, ne može se objasniti.”
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
