INTERVJU Branko Golubović Golub (Goblini): Muzika ne menja svet, ali daje energiju ljudima koji rade na duže staze da menjaju stvari nabolje

Mnogo je razloga za razgovor sa kultnim frontmenom benda Goblini. Branko Golubović Golub, pevač benda, ne živi u Srbiji, pa su i njegovi razgovori sa medijima postali retkost.

Bend je prošle godine svirao u KST-u, tačno 30 godina nakon prve svirke u kultnom beogradskom klubu, ali i tri decenije od prvog live izdanja, kasete „Live in KST“, koju je devedesetih imao gotovo svaki fan panka i roka koji drži do svog muzičkog ukusa. Trideset godina kasnije stiže i nastavak ovog izdanja, koji potvrđuje da Goblini i dalje uživo praše „za sve pare“.

Prošla godina donela je i nove probleme za bend. Zbog svojih jasnih i glasnih stavova, kao i podrške studentima, Goblini su ponovo, posle devedesetih, „skinuti sa repertoara“. Svirke su im zabranjene, a onemogućeno im je i da nastupaju širom Srbije.

Ipak, bend svira u Beogradu, 13. juna u Luci Beograd. Kako su najavili, sviraće dva sata, i čućemo sve ono što želimo i očekujemo.

O svemu tome, ali i o nekim lakšim temama, razgovarali smo sa Golubom iz Goblina.

KST Live 2 je, ako sam dobro izbrojao, vaš četvrti live album. Šta vas toliko privlači da imate live izdanja?

Pa, ako tako gledamo, to je 35 godina, jedan album na 9 godina, i nije strašno. Jednostavno, verujemo da je energija koju možemo da damo ljudima na koncertima nešto drugačija od one koju postižemo na studijskim izdanjima. Poslednji album je možda malo drugačiji od prethodnih, jer smo u cilju da uhvatimo tu energiju rešili da bend svira zajedno, „na 1, 2, 3“, a ne po sistemu kako se danas uglavnom radi u studijima: bubnjar ulazi, pa basista, pa gitarista.

Naravno, to je mnogo teže, bend mora da bude dobro usviran. Ako jedan pogreši, svi idu iz početka. Ali to je najbliže koncertnoj energiji benda. I dalje verujemo da je ovo najbolji način da ljudi shvate kako Goblini zvuče.

Kako je izgledao prvi koncert zabeležen na „KST Live 1“, a kako drugi? Koje su razlike, čega se sve sećaš?

Za prvi koncert nas veže i to što nam je sva oprema bila ukradena. Što se tiče KST-a, mi smo ljudi iz Šapca, nismo znali kako stvari funkcionišu po Beogradu. U to vreme, KST je uvek najavljivao koncert u 21h. Mi smo mislili da svirka počinje u devet, pa smo otišli da pojedemo nešto i vratimo se. Ispostavilo se da nije bilo nikoga na ulazu, i da je koncert zapravo počeo tek u ponoć, ali smo mislili da je totalni fijasko.

Međutim, ispostavilo se da je to bio sjajan koncert. Ljudi su mogli da osete energiju benda, a mi smo tada prvi put dobili piratizovanu kasetu od Đoleta Feliksa, i tako smo praktično sami sebe piraterizovali po prvi put.

Što se tiče ovog novijeg koncerta, nemamo neku posebnu anegdotu. Trebao je da se održi 30. avgusta, na dan kada je odsviran prethodni koncert pre 30 godina, ali je bio odložen zbog privatnih problema jednog člana benda.

Kad smo konačno nastupili, bilo je dosta prijatelja iz drugih bendova, bivšeg menadžera Davida Vartabedijana, i takva atmosfera iz backstage-a napuni te energijom. Kad izađeš na binu, ta energija se multiplikuje i publika dobija dobru svirku.

Ipak, prethodnih godinu dana imali ste probleme jer su vam koncerti zabranjivani. Da li ste ikad mislili da ćete ponovo stići do te tačke posle 2000. godine?

Ne, ja sam optimista. Ali da, evo i sad imamo situacije kad ne možemo da nađemo nijedan prostor u Srbiji za koncert. Naši koncerti u unutrašnjosti su izuzetno retki. Beograd i Novi Sad su, naravno izuzetak, jer to su veći gradovi, pa je drugačija priča. Većina naših nastupa sada je van Srbije, što je pomalo žalosno.

Ali idemo dalje. To su Goblini. Nikad se nismo kajali, niti politički stali na nečiju stranu. Stali smo uz studente i ljude koji traže vladavinu prava, da se stvari rešavaju onako kako se rešavaju u normalnim demokratskim zemljama. Muzika je tu da motiviše i daje energiju. Nadamo se da smo to uspeli našim spotom „Idemo do kraja“, koji smo praktično poklonili studentima.

U odnosu na 90-te, kako danas gledaš na muziku i aktivizam? Koliko danas ima smisla, jer ponekad deluje da ono što ste radili tada ima jači odjek nego danas.

Uvek ima smisla, ali iskreno, tada je možda odjeknulo više. Devedesete su bile teške, ali je postojala medijska pokrivenost: radio, televizija, novine. Danas nemamo praktično nikakav pristup medijima. Ali muzika ne menja svet sama po sebi – motiviše, daje energiju i inspiriše ljude koji rade na duže staze da menjaju stvari nabolje.

Novi live album promoviše pesma „Luna“. Kako ste se odlučili za nju?

Pesma „Luna“ je vremenom postala veliki hit i važan deo grupe nakon ponovnog okupljanja. Tekst je kombinacija pesme „Jane Says“ benda Jane’s Addiction i mog gledanja serije Grlom u jagode. Ljudi koji su gledali seriju setiće se Mikija Rubiroze koji kaže Banetu: „To od čega bežiš, ne bežiš to se pobeđuje.“ Radio sam na tekstu slušajući Jane’s Addiction i istovremeno gledajući seriju po deseti put. To je bila inspiracija.

Kad smo već kod pesama, za kojom vam je žao što je publika nije prihvatila na svirkama onako kako ste očekivali? A koja vam je, s druge strane, pomalo dojadila, ali ne smete da je izbacite sa setliste?

„Binarni svet“ je, po meni, jedna od meni najdražih pesama, a nije da nije postala hit nego je koncertno zahtevna, i mi nikada nismo bili zadovoljni načinom na koji smo je izvodili, da budem iskren. Verujem da smo tu pesmu drugačije postavili uživo, da bi postala hit.

A pesma koja mi je dojadila… pa verovatno „Cipjonka“. Mislim, ljudi moji (smeh)… Pazi, mi smo sve ono što smo mrzeli. Goblini su sve ono što smo mrzeli 1992. Znači, bend koji ima 35 godina iza sebe, matorci… Ono kao: sklanjajte se više, bre.

Međutim, onda se setim da ima i gorih, tipa The Rolling Stones, pa pomislim: kako je njima kad moraju da odsviraju „Satisfaction“? I onda mogu i ja da odsviram „Cipjonku“.

Za kraj, jeste li ikada upoznali Anju Rupel?

Ne.

A kada biste je upoznali, šta biste joj rekli?
Kako bih voleo da si tu (smeh). Mi smo stalno svirali ljubljanske koncerte i imali smo, naravno, intervjue pred svirku, Radio Študent i tako dalje. I uvek bismo je pozvali na koncert. E, onda smo saznali da ona misli da smo mi neki manijaci i da nema šanse da dođe na koncert tih „ludaka“.

A mi smo zaista hteli da joj ukažemo priznanje, jer smo svi, između ostalog, odrasli i na muzici njenog benda, i da, eto, zajedno odsviramo tu pesmu, ali ne, nikada se nije pojavila.

Ipak, najavila je album „Jednina“, imamo i video-najavu tog albuma, tako da se, eto, situacija sa Anjom ipak malo popravlja.