© Aleksandar Avramović - Čovek u čamcu, ulje na platnu _ 2025 (1)U razgovoru sa slikarom Aleksandrom Avramovićem stekla sam utisak da sam za momenat ušla u svet njegove kreativnosti i njegov tajni prostor, u kome mi je približio stvaranje svoje vizije sveta.
Prvi put sam ga upoznala pre nekoliko dana, iako oboje živimo u Briselu preko trideset godina. Sreli smo se ispred Centra za fotografiju „Hangar“, gde Aleksandar radi već desetak godina kao grafički dizajner, uporedo sa svojom slikarskom karijerom.
Otišli smo zatim do njegovog ateljea gde sam kao prvo bila opčinjena prelepim, živim bojama koje su zračile sa mnogobrojnih slika, koje su ispunjavale prostor i davale mu posebnu atmosferu punu svetlosti. Odmah sam shvatila koliko je umetnikova strast prema onome što radi izražena u načinu na koji realnost meša sa apstraktnim.
Recite nam nešto o vašem životnom putu?
– Rođen sam 1968. godine u Beogradu, gde sam odrastao pre nego što sam se, sa porodicom, u šesnaestoj godini preselio u Brisel, gde i danas živim. Dve godine kasnije, upisao sam se na Višu nacionalnu školu vizuelnih umetnosti La Kambr (École nationale supérieure des arts visuels de La Cambre), gde sam studirao slikarstvo i grafički dizajn. Čim sam diplomirao, započeo sam frilens karijeru kao slikar, grafički dizajner i ilustrator. Više od trideset godina radim uporedo na dizajnu, crtanju i slikanju. 2023. godine sam kreirao platformu Absent Artist (www.absentartist.com), koja prikazuje izbor mojih radova, prvenstveno crteže tušem.
Kada ste otkrili svoj talenat za slikarstvo i koje slikare posebno cenite?
– Oduvek me je privlačila vizuelna umetnost. Odrastao sam u okruženju koje je pogodovalo razvijanju kreativnosti: moji roditelji i brat su crtali. Ipak, ne verujem baš u pojam talenat. Mislim da je redovna praksa ono što omogućava da se umetnički pristup u potpunosti razvije. Slikari koji su na mene uticali su veoma različiti: od starih majstora poput Vermera i Velaskeza, preko modernista poput Šilea, Bejkona, Sutina i Pikasa, do savremenih umetnika kao što su Dejvid Hokni, Džonas Vud i Henri Tejlor.
Da li vidite razliku u odnosu prema umetnosti u Belgiji i kod nas?
– Pored istorijskog i kulturnog konteksta, razlika leži prvenstveno u individualnom odnosu prema stvaranju. Na Zapadu se umetnost često smatra proizvodom, sa jakom tržišnom vrednošću. Na Balkanu, ona zadržava više simboličku, gotovo romantičnu dimenziju: oblik prestiža, ali manje utemeljen u ekonomskoj logici. Ove dve vizije se ne suprotstavljaju; po mom mišljenju, one su komplementarne.
Da li mislite da živimo u periodu krize u umetnosti uopšte?
– Umetnost ne može biti u krizi u globalnom smislu, jer je po svojoj prirodi višeslojna. Svaki umetnik razvija jedinstveni univerzum u dijalogu sa istorijskim momentom. Mogu postojati individualne krize, periodi sumnje ili tišine, ali ne i opšta kriza.
Kako biste opisali savremene trendove u slikarstvu i da li mislite da se uloga slikara promenila u odnosu na prošlost?
– Savremena scena je izuzetno raznovrsna. Karakteriše je snažan pluralizam i hibridni pristup stvaranju, u direktnoj vezi sa globalizacijom. Uloga umetnika se promenila, naročito sa pojavom društvenih mreža, koje omogućavaju direktan i trenutni kontakt s publikom. Umetnik je danas samostalniji u širenju svog rada.
Objasnite nam tehniku koju koristite, vaš kreativni proces i izvore inspiracije?
– Sve počinje crtanjem brzih skica olovkom u sveskama ili razrađenijih crteža tušem, uglavnom na formatima ne većim od A4. Ovi crteži mogu postojati kao samostalna dela ili predstavljati pripremnu fazu za sliku. Sama slika dobija oblik na većim formatima, koji mogu dostići 1 × 2 metra. Izvodim ih sa uljem na platnu koje je zategnuto na ram. Inspiraciju dobijam prvenstveno posmatranjem sveta i redovnim radom. Stvaranje predstavlja neku vrstu kontinuiranog procesa.
Koje poruke prenosite kroz svoje slike?
– Ne postoji unapred smišljena poruka. Emocija, značenje i poezija nastaju u pogledu posmatrača. Ono što je „slikar hteo da kaže“ često prevazilazi samog slikara. Smisao ostaje neka vrsta potrage, koju možda i ne treba okončati, jer bi u suprotnom nestala potreba za slikanjem.
Zanimljiva je vaša ideja da mnoge od vaših slika možemo da gledamo iz više uglova, čak i naopačke. Recite nam nešto o tome?
– U stvarnosti, slika nema ni gornju ni donju stranu: ona predstavlja autonomni svet, obdaren sopstvenom dimenzijom. Moj rad se sastoji od sastavljanja međusobno povezanih elemenata poput puzzle-a ili rebusa, sve dok se ne pojavi novi, smisleni oblik. Ova kompozicija se može posmatrati horizontalno ili vertikalno, pri čemu svaka orijentacija suptilno menja njeno tumačenje. To je igra sa samim sobom, u iznenađivanju samog sebe.
Bavite se i grafičkim dizajnom. Kako biste objasnili razliku između slikara i grafičkog dizajnera?
– Grafički dizajner odgovara na konkretan zahtev. Radi u okviru definisanih klišea, sa ograničenjima teme, ciljane publike i vidljivosti. NJegov glavni zadatak je efikasna komunikacija. Slikar, s druge strane, deluje u prostoru slobode. Prati sopstveni pristup, intuiciju i želje. Odgovara samo sebi. Ove dve prakse počivaju na suprotnim logikama, iako se ponekad mogu međusobno dopunjavati.
Šta mislite o upotrebi veštačke inteligencije u umetnosti?
– Za mene je slikarstvo pre svega zadovoljstvo: ručni rad, transformacija materije. Automatizovani sistemi vođeni veštačkom inteligencijom proizvode vizuelne objekte koji više pripadaju potrošačkoj kulturi — privlačne slike, ali bez istinske dubine. Ono što ostaje svojstveno čoveku jeste plemenitost izraza, nerazumna potreba za stvaranjem, neka vrsta iracionalnog impulsa. To su elementi koje mašina može da simulira, ali nikada da ih zaista doživi.
Da li ste već izlagali u Srbiji?
– Ne, do danas nisam.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
