Ukus zabranjenog voća, kičeraj i problematična ideologija: Koncert Tompsona u Zagrebu za 400.000 ljudi, pitali smo – kako to?

Fenomen Tompsona traje još od njegovih muzičkih početaka, iz vremena rata u Hrvatskoj, kada je kroz stihove i muzičku podlogu pastirskog roka slavio uspehe hrvatske vojske, pretio suparnicima, evocirao NDH i period Drugog svetskog rata.

Nakon rata, njegova popularnost je nastavila da raste i ušla je u mejnstrim, uprkos kritikama zbog ikonografije na koncertima (crne majice, zastave NDH, fašistički simboli u publici), kao i publike koja masovno koristi ustaški pozdrav. Sam Perković nikada nije eksplicitno osudio NDH, a njegove izjave o toj temi često su bile izbegavajuće i relativizujuće.

Koncerti na stadionima, nastupi na trgovima prilikom dočeka sportista, prenosi na nacionalnim televizijama – sve je to nadmašeno najnovijom vešću: koncert zakazan za 5. jul rasprodat je za 24 sata, sa prodatih 281.774 ulaznice, čime je zvanično postao koncert sa najvećim brojem prodatih karata na svetu.

Rekord je do sada držao italijanski pevač Vasko Rosi, koji je 2017. u Modeni prodao 225.173 ulaznice. Thompson ga je nadmašio za više od 25%.

A to možda nije ni kraj – organizatori planiraju da dodatno prošire kapacitet hipodroma, pa se procenjuje da bi koncert mogao da okupi i do 400.000 posetilaca.

Rečima popularnog repera Vojka V: „Kako to, kako to, nije mi jasno?“ Hrvatska je već godinama članica Evropske unije, živi od turizma, raširenih ruku dočekuje goste iz celog sveta – pa i iz Srbije. Gradonačelnik Zagreba, u kom će se održati koncert, jeste Tomislav Tomašević iz levo-zelene stranke Možemo, koja je ideološki potpuno suprotna svemu što Thompson zastupa.

Otkud, onda, tolika količina ljudi koja želi da čuje pevača koji stihovima i porukama neguje prošlost koju gotovo svi van Hrvatske osuđuju?
„Biće da je to rezultat temeljnog rada na trovanju novih generacija“, smatra rok kritičar Petar Janjatović. „Podesnilo se. Mada u svemu tome ima i ukus zabranjenog voća.“

Sa druge strane, Zoran Stajčić, glavni i odgovorni urednik zagrebačkog portala „Ravno do dna“ smatra da je razlog što je tako veliki broj posetioca i to jer su karte puštene u prodaju bez limita:

“Svjetski rekord? U prodanim ulaznicama solo koncerta vjerovatno jeste, no vidjet ćemo koja je cijena tog rekorda. Naime koliko vidim reakcije ljudi koji imaju iskustva s velikim eventima, cijela stvar je na razini logističke noćne more. Nikad, niti jedan grad veličine 700.000 stanovnika, nije organizirao koncert za 400.000 ljudi. Valjda postoji razlog za to. Npr. Zagreb navodno ima 20.000 kreveta u smještajnim kapacitetima, što hotela, što privatno. No ovdje će stotine tisuća ljudi nagrnuti u grad”.

Ako se za trenutak osvrnemo samo na muziku, iako Tompsonova muzika gotovo nikad nije samo muzika, šta ovo sve znači za muzičku scenu Hrvatske? Da bilo koji drugi izvođač ovako nešto uradi, pisale bi se neke potpuno druge priče.

“Za muzičku scenu to ne znači ništa. Tompson je možda u početku karijere, jedno kratko vrijeme, djelovao po pravilima scene” priča nam Stajčić.

„On danas nije dio scene, on je višedesetljetni projekt dijela države i dijela crkve. Svećenici mu pišu tekstove, oko njega se radi mit. On je kao avatar – ne postoji izvan pozornice, ne daje intervuje, ne sudjeluje u javnom životu na neki drugi način. Ne postoji neki drugi Tompson, neki njegov rivajvl ili slično. U tom smislu je on iznad svih drugih muzičara u Hrvatskoj. On je entitet za sebe, nema oko njega ‘scene’. To vam je i odgovor na ono da njegova muzika nije samo muzika” završio je svoje izlaganje urednik portala Ravno do dna.  

Novinar Index.hr Goran Vojković kaže da će među posetiocima sigurno biti i onih koji podržavaju ideološke poruke koje Tompson nosi, ali i onih koji idu na koncerte srpskih pevačica u zagrebačkoj Areni:

„Neki ljudi će sigurno ići radi toga što Tompson znači politički. Neki će ići jer vole pastirski rock, što je u osnovi ono što pjeva. Neki jer će biti društvo i pivo. No, osnova je da Tompson u biti nudi jedan pogled u bolju prošlost – idealiziranu, romantičarsku, koja se nikada nije tako čista dogodila i izbjegava svijet koje je nastao zadnjih 30-tak godina. Ima u tim stihovima junaštva, no nema ratnih profitera, ima mitskih trenutaka i junaka, no nema korupcije u tim istim krajevima o kojima pjeva…“

Tompson je ove godine ušao i u finale prestižne hrvatske muzičke nagrade Porin, u kategoriji Pesma godine, sa hitom „Ako ne znaš šta je bilo“.

Mnogi muzičari – najglasnija među njima Mirela Priselac Remi, pevačica grupe Elemental – pozvali su na bojkot nagrade. Remi je istakla da muzika nije samo površni „tra-la-la“, već i poruka, i da se umetnik ne može odvojiti od svog dela.

Ekipa oko Tompsona odgovorila je na sve to tempiranjem prodaje ulaznica za koncert – baš na dan Porina – čime je priča o koncertu potpuno zasenila celu manifestaciju.

Branko Rosić, pisac, kolumnista i zamenik glavnog urednika Nedeljnika, podseća da se u istoj nedelji kada se priča o Tompsonu – Bijelo dugme dvaput zaredom puni zagrebačku Arenu:

„U vikendu kada su u Zagrebu dva puta po 18.000 ljudi u Areni pevali ‘Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo’ na rasprodatim koncertima Bijelog dugmeta, mediji su objavili da je Tompson prodao valjda 280.000 karata za koncert na Hipodromu i već sprema reprizu. Siguran sam da je makar 20.000 ljudi koji su pevali ‘Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo’ kupilo kartu i za Tompsona, kao što su pre toga kupili i za koncerte Lepe Brene, Prijovićke, Ace Lukasa.“

Tompson, duboko balkanska sinteza folka i roka

On smatra da cela priča nije ideološka, već muzička – i kulturološka:

„Juče sam saznao da me je citirao hrvatski prijatelj i pisac – da je Tompson zapravo najtipičniji predstavnik ‘jugoslovenske’ muzike jer to su u miksu i makedonski folklor i Divlje jagode. Neki folk-rock koji je u genima. Osim toga, sećam se da je pre nekoliko godina Tompson imao koncert na stadionu u Zagrebu, a da nigde nije bilo plakata. Veliki deo njegove popularnosti počiva na tom statusu ‘zabranjenog voća’.

To ispada bunt mladih jer vole nešto što je njihovim roditeljima i ozbiljnim ljudima odvratno – a još i zabranjeno. Pa ta jeftina ikonografija kao sa vašarskih tezgi – mačevi, vitezovi – to je ‘Gospodar prstenova’ za jugoslovenske vukoje*ine. Kičeraj, i muzički i estetski. Ali to je upisano u kodu ovog balkanskog naroda koji je nekada imao zajedničku državu, a sada ima zajednički ukus. Osim u Tompsonu, koga ipak mi ovde doživljavamo kao trubadura neke zloglasne crne legije zbog svih njegovih ‘Za dom spremni’ pozdrava.“

Na kraju, Rosić podvlači da je razlog rasprodatog koncerta Perkovićeva muzika koja je duboko balkanska sinteza folka i roka koja je oduvek punila stadione, pa ih puni i danas.

I to je, kako kaže, „sublimacija svega što “susjedima“ treba od balkan-derneka, a onda se u to zapakuje i mitologija i problematična ideologija“.

Šta će biti nakon tog 5. jula ne znamo. Jedino što je sigurno jeste da će koncert doneti sjajnu zaradu svima koji su se iole okrznuli o njegovu organizaciju. Parada pijanstva, kiča i desničarskog orgijanja biće te večeri u zenitu. A posle, kao i nakon svake takve pijanke – stiže sramota. Ona vrsta stida kada ne možeš da pogledaš ni sebe, ni svoje bližnje.

Sa ove strane Drine, neko će iskoristiti priliku da kaže: „Eto, vidite da su oni gori od nas“.

A istina je – svi patimo od istih problema, istih laži, istih manipulatora. Samo što ni Tompson – ni njegovi blizanci s naše strane – o tome nikad ne pevaju.