Odlazak poslednjeg aktera kultnog filma „Marš na Drinu“: In memoriam Husein Čokić (1931-2026)

Unatoč širokopojasnoj prijemčivosti veštačke inteligencije, usled mentalne lenjosti sadržaj se još uvek prepisuje sa Wikipedije.

I tako je Husein Čokić, poslednji akter kultnog filma nacionalne i jugoslovenske kinematografije, narednik iz filma “Marš na Drinu” Žike Mitrovića iz 1964, zapravo u ovdašnjim redakcijskim podnaslovima od četvrtka postao poznatiji po filmu „Valter brani Sarajevo“, gde igra običnu epizodu.

Lik spomenutog narednika je intermisija između mobilisanih vojnika koje su igrali nešto mlađi Čokićevi vršnjaci: Zoran Radmilović, Gidra Bojanić i Ciga Jerinić, kojima je kao nadređeni antagonizovan, i subordinacije oficirskog kadra visoke senzibilisanosti: Vladimir Popović, Aleksandar Gavrić i Ljuba Tadić, kojima je podređen.

Husein Čokić je govorom tela i mimike imao specifičnu ekspresivnost svog unutrašnjeg bića, suspregnut, nepokolebljiv i beskompromisan, namučen, osećanjem očiglednog, izražajem emotivnog.

Film koji je ga je trasirao i reditelj koji je skautovao ovakvog Čokića kao karakter bio je Branko Bauer i „Licem u Lice“ (1963).

To je prvo delo koji kritičkim narativom preispituje postratnu socijalističku stvarnost jugoslovenskog društva u fazi industrijalizacije, inicijalnog tehnokratizma i socijalnog raslojavanja.

Čokić u srazu sa Ilijom Džuvalevskim i Vladimirom Popovićem je jurodivi Milun Koprica koji ne trpi i ne pristaje na nepravdu.

Plot koji je dramaturškom strukturom postepenog preokreta od manjine ka većini podseća na „Dvanaest gnevnih ljudi“ Sidnija Lameta.

Takvim, njim samim, tokom šezdesetih postaće arhetipski rol-model u sadržajima srodnih ostvarenja, kao i u art podžanru partizanskog filma.

Od „Prometeja s otoka Viševice“ Vatroslava Mimice, „Sretni umiru dva puta“ Gojka Šipovca, „Konjuh Planinom“ Fadila Hadžića, „Diverzanata“ Šibe Krvavca, do „Sunca tuđeg neba“ Milutina Kosovca.

Ponajviše dobrog ostvarenja “Koraci kroz magle” Žorža Skrigina gde s Borom Todorovićem, Milanom Srdočem, Nikolom Simićem i Tanasijem Uzunovićem čini grupu partizana koja pokušava da umakne opsesivnoj nemačkoj poteri oličenoj u suptilnom Voji Miriću, kome je pomenutim profilom ličnosti suprotstavljen.

Između svog prvog filma „Kozare“ Veljka Bulajića 1962. i poslednjeg „Iskušavanja đavola“ Živka Nikolića 1989, tokom sedamdesetih od glavnih uloga gradiraće ka značajnim epizodama u „Klopci za generala“, „Sutjesci“, „Dr Mladenu“ i pomenutom „Valteru“.

U njegovoj filmografiji pominju se nemačka koprodukcija filma „Vinetu“ i italijanska serija „Odisej“ snimani u Jugoslaviji.

Kao fan igranih serija dodao bih i serije „Kad sam bio vojnik“ (1969) i „Osma ofanziva“ Soje Jovanović iz 1979. koja je u stvari njegova poslednja uloga u kontinuitetu.

Husein Čokić je rođen 16. juna 1931. u Ključu u bosanskoj Krajini i do ‘92. je živeo i radio u Narodnom pozorištu u Banja Luci, kad je izbijanjem rata, kao Bošnjak i musliman poreklom, morao da izbegne u Istru, logično u Pulu.

Banja Luka u SFRJ bila je grad u kome su ponikli neki od velikana glumišta: Uglješa Kojadinović, Nela Eržišnik, Mustafa Nadarević, Adem Čejvan.

Prirodno gravitirali obližnjem Zagrebu.

Husein Čokić je uz Zaima Muzaferiju verovatno najznačajniji bosansko-hercegovački glumac rođen u međuratnom periodu.

Srbija je 2018. obeležavajući stogodišnjicu proboja Solunskog fronta kao i stogodišnjicu Velikog rata propustila da Čokiću kao tada poslednjem živom junaku filma „Marš na Drinu“ učini bilo kakav plezir i omaž, Banja Luka da bilo kako ispravi nepravdu.

Nažalost, čini se kao i da se Bosna i Hercegovina pronašla zatečenom vešću da je Čokić netom pre 95. rođendana, zaboravljen od svih, poput SFF-a, istaknutih kolega poput Bešlagića, Branka Đurića i Hadžihafisbegovića, preminuo u Puli.

Nema zemlje za starce.