Reditelj Božidar Đurović: Kultura i umetnost nisu uspeli da se odupru nemilosrdnoj partijskoj disciplini, ali pobuna je počela

Sa njegovim rediteljskim potpisom premijerno je izvedena drama „Kumovi“ Dušana Kovačevića, kojom je Nikšićko pozorište obeležilo 140 godina postojanja. Uz Kraljevski Zetski dom na Cetinju najstariji teatar u Crnoj Gori, i jedan od najstarijih u nekadašnjoj Jugoslaviji (što je malo poznato široj javnosti), započeo je život 16. februara 1884. Kako je tada objavio “Glas Crnogorca”, nakon što je premijerno izvedena prva predstava na toj sceni, “Slobodarka” Manojla Đorđevića Prizrenca, „Nikšićani sustopice za Cetinjanima. Ne dadu im baš da se sami kite lovorikama! Tako i treba!”.

U razgovoru za naš list Đurović govori o ovom jubileju, odnosu prema pozorištu i kulturi danas, ali i o tome zašto već 13. sezonu ne režira u Narodnom pozorištu u Beogradu, matičnoj kući u kojoj je stalno zaposleni reditelj i koju je s velikim uspehom vodio kao upravnik u vreme demokratske vlasti, a onda je dolaskom SNS postao persona non grata.

Kako komentarišete to što su pre 140 godina, kako se može zaključiti prema pisanju „Glasa Crnogorca“, pozorišta i kultura očigledno bili pitanje prestiža na ovom prostoru i za građane i za vlast?

– Paradoksalno je ali istinito da je 1449. godine tadašnja Zeta, a današnja Crna Gora, u Štampariji Crnojevića na Cetinju objavila „Oktoih“ kada štampariju nisu imale mnoge evropske zemlje sa neuporedivo značajnijom kulturnom tradicijom. Skoro četiri veka kasnije, a gotovo pola veka nakon osnivanja Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu, rodila se potreba da se na Cetinju i Nikšiću, u razmaku od mesec dana, rode dve pozorišne scene. Verovatno je bilo prestiža između ta dva mala ali istorijski značajna grada, i duboko verujem da su predstave nastale iz autentične potrebe građana za pozorištem i kulturom. Meni se ukazala velika čast da režiram predstavu koja će, između ostalih događaja, obeležiti zaista veliki jubilej, i s radošću sam prihvatio ponudu direktora Nikšićkog pozorišta Radinka Krulanovića.

Jer, danas, 140 godina kasnije, imam utisak da se na balkanskim prostorima sve manje ulaže u kulturu a sve više u zabavu. Slutim da vlastima više odgovara zabava jer glasači više vole “hleba i igara” nego kulturu, koja ukazuje na društevene anomalije, osvešćuje i razbuđuje uspavane građane. Bioskopi odumiru, novih pozorišta skoro da nema, a da postoji istinska potreba potvrđuje činjenica da je sve više malih pozorišnih grupa koje, da bi umetnički opstale i da bi se životno prehranile, u poluprofesionalnim uslovima stvaraju predstave, koje su najčešće na granici kulture i zabave.

Na raznim scenama najviše ste režirali upravo dela Dušana Kovačevića (“Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću”, “Urnebesna tragadija“, „Balkanski špijun“, Profesionalac“). Zanimljivo je da ste u NP u Beogradu 2001. prvi postavili jedno delo najvažnijeg savremenog dramatičara ovog prostora koji do tada nije igran u našem nacionalnom teatru, „Sabirni centar“. Kako komentarišete taj paradoks?

– U svim segmentima našeg društva pa i u kulturi poslednjih decenija – u manjoj ili u većoj meri – paradoksalna stanja su prirodna pojava, koja smo vremenom prhvatili kao normalna. Ako, recimo, portir može da bude direktor prvorazredne institucije u kulturi onda je prirodno da živimo u društvu u kojem svi mogu sve. A tamo gde svi mogu sve onda niko ne može ništa. Još kao student, svojom prvom dramom “Maratonci trče počasni krug”, Dušan Kovačević je postao nezaobilazno ime u srpskoj dramskoj književnosti, a sudeći po izvođenju njegovih tekstova diljem planete i jedan od najznačajnijih evropskih dramatičara.

Nažalost, nacionalni teatar do premijere “Sabirnog centra” nije pokazivao interesovanje za njegove drame. Ali, ovo nije usamljeni slučaj u srpskoj kulturi. Reditelj Vlatko Gilić četrdeset četiri odine nije snimio ni jedan kadar, a tri njegova filma su u kolekciji Muzeja savremenih umetnosti u Njujorku, u kapsuli koja odoleva eventualnoj nuklearnoj katastrofi, kao deo duhovne ostavštine čovečanstva za budućnost.

I za „Kumove“ se vezuje „zanimljivost“ – Kovačević je napisao ovu dramu za NP u vreme kada ste vi bili upravnik, a vi ste volšebno smenjeni krajem 2012. i „Kumovi“ tu nikada nisu izvedeni. Zbog čega ste odlučili da se upravo ovim delom obeleži jubilej Nikšićkog pozorišta?

– “Kumove” sam pozorišno osmislio i izrežirao čim sam pročitao tekst. Prolazile su godine i godine, strpljivo sam čekao da se sklope sve okolnosti. Uveren sam da je sada pravi trenutak da se ovom sjajnom delu nanovo udahne scenski život kada se iz nepozorišnih razloga nije dogodio u mojoj matičnoj kući. „Kumovi“, kao uostalom sve Kovačevićeve drame, iako su utemeljene u savremenoj društvenoj zbilji nisu zasnovane na banalnim i lako promenljivim dnevno-političkim dešavanjima. Naprotiv. One anticipiraju i nepogrešivo naslućuju posledice nemile stvarnosti. Tako i „Kumovi“ sada imaju još izražajniju aktuelnost i društvenu angažovanost nego pre deceniju, kada je bila njihiva praizvedba u Zvezdara teatru. Danas određene replike zvuče kao da se mastilo na tekstu još nije ni osušilo.

Kao i u „Sabirnom centru“, Kovačević i u ovoj drami „seli“ svoje junake u događaje koji počinju sa „onog sveta“. Iako su ove priče univerzalne, da li se ipak nas najviše tiču, jer prema onome što nam se dešava više od trideset godina izgleda kao da smo „sa onog sveta“?

– Da bi književno, a naročito scenski uverljivo ispričao priče, Dušan Kovačević neverovatnom inventivnošću i originalnošću u“Sabirnom centru” koristi naučno dokazivu kliničku smrt, a u “Kumovima” – budističkoj veri svojstvenu – reinkarnaciju. Ideja predstave “Sabirni centar” je bila sadržana u replici profesora Pavlovića: „Trebalo je da umrem da bih saznao sa kime sam živeo“.

A u “Kumovima”, zahvaljujući reinkarnaciji i zadivljujućom piščevom poznavanju ljudske i pseće prirode, naša predstava govori o neuništivosti iskrenog prijateljstva, istine i ljudske duše. Iako je i ovaj Kovačevićev komad u velikoj meri prožet mentalitetom, što mu daje posebnu čar i prepoznatljivost, a samim tim i potencijalnu scensku gledanost i dugovečnost, nesporno je da ova priča ne poznaje prostorne granice i može da funkcioniše na bilo kojoj evropskoj sceni, posebno u neuređenim društvima kao što je naše.

Šta je vama najuzbudljivije u drami u čijem podnaslovu piše “Komedija svakodnevne tragedije”?

– Podnaslov “Kumova” nedvosmisleno upućuje na tematsku i tragikomičnu žanrovsku određenost, koja se u potpunosti uklapa u moju pozorišnu poetiku i kritički, ali ima i empatični pogled na čoveka i ljudsku prirodu. To je jedan od razloga zbog čega sam režirao nekoliko Kovačevićevih drama. Neobično maštovita i zanimljiva priča ukorenjena u predugu i teško promenljivu društvenu svakodnevicu je intrigantni pozorišni izazov.

To reditelju, autorskom timu i glumcima omogućava da na duhovit i komunikativan način scenski progovore i ukažu na tragične posledice izazvane izbezumljenom političkom nebrigom o čoveku, kome najveći deo života prolazi u višedecenijskoj tranziciji kojoj se ne nazire kraj, i u čekanju „boljeg vremena“, pa da zaista „počne da živi“.

Kako vidite tu našu beketovsku stvarnost, da li je „čekanje života“ već toliko postalo apsurdno da mu se možemo smejati kao u predstavi?

– Od svih bića na zemljinoj kugli čovek je jedno od najprilagodljivijih. A kada neka nevolja dugo traje, čovek se vremenom i prilagodi. Neki nisu navikli na bolje, neki se boje od “zla gorega”, a ponajviše je „snalažljivih“ i svakoj vlasti prihvaljivih. Nije tajna koliko se samo članova SPS „presvuklo“ u trenu, odmah posle 5. oktobra i prišlo demokratama, koliko je radikala koji su 2008. preko svojih ratnih, nacionalističkih i primitivnih dresova natukli evropska odela i krenuli da pričaju o „pristojnoj Srbiji“, jer je to pred EU bila ulaznica da se posle 90-tih opet nađu u političkoj trci.

Znamo, nažalost, i koliko je mnogo onih iz demokratski orijentisanih stranaka koji su 2012, čim je SNS osvojio vlast, potrčali u susret novim „evropejcima“ kojima ispod košulja vire radikalski grb i zastava. Malo je ljudi koji iskreno slede sopstvena uverenja, a najmanje je onih koji su spremni da se žrtvuju. Bez žrtve, nažalost, nema napretka. U takvoj zbilji i poprilično tužnoj i tragičnoj svakodnevnici, osim tableta koje se sve više traže u našim apotekama postoji i jedan najjeftiniji I najskuplji lek – smeh. A humor je najmoćnije oružje protiv svake vlasti.

I sami ste akter komedije svakodnevne tragedije – osim što ste smenjeni i što je vlast sprečila da imate još jedan mandat, iako vas je na konkursu 2014. Upravni odbor NP opet izabrao za upravnika, u vašoj matičnoj kući od tada nemate nl jednu novu režiju, a neke od najdugovečnijih predstava koje se tu igraju imaju vaš rediteljski potpis. Postoji li neko „logično“ objašnjenje za to?

– Uprkos predlozima koje sam zvanično upućivao upravnicima i Upravnim odborima moje matične i najmilije pozorišne kuće, već trinaestu pozorišnu sezonu sam po drugi put nepoželjan. Prvi put je to bilo u doba devedesetih, kada sam tri godine bio izopšten. Sada sam prećutno nepoželjan kao reditelj, iako sam stalno zaposlen u Drami NP, i ta politička zabrana se proširila na gotovo sva srpska pozorišta. Siguran sam da partijskim poslušnicima nije strana ova istina: Ako hoćeš da ubiješ nekog čoveka, a da ne odgovaraš za to, treba samo da ga ubediš da je beskorisan.

Temeljno i podlo su – što iz političkih što iz ličnih razloga – svi dosadašnji upravnici NP od 2012. istrajavali u toj ideji, ali na njihovu žalost nisu uspeli. Vreme je pokazalo, i tek će nepogrešivo pokazati koji smo trag mi nepoželjni ostavili u našem Narodnom pozorištu. I zvanično poslednju radnu sezonu odsedeću kao nepoželjan reditelj, radujući se svakom uspehu moje matične kuće. A “logično” objašnjenje za to moglo bi da glasi: Ili si sa nama ili te nema!

Kako vidite potrebu nekih članova NP, uključujući i upravnika Svetislava Goncića, da svojim potpisima pred izbore javno podrže AV i vlast koja je sa toliko prostačkih uvreda targetirala brojne pozorišne i filmske umetnike, njihove kolege?

– U slobodnom i demokratskom društvu pravo svakog pojedinca je da pripada nekoj političkoj opciji ili da je podržava. Ali, politička pripadnost ne sme da bude preduslov mogućnosti da se uopšte bavite svojom profesijom. Nažalost, u javnom a u velikoj meri i u privatnom sektoru našeg društva u poslednjoj deceniji, sve je suprotno od očekivanih civilizacijskih normi. Da biste bili rukovodilac politička podobnost, odanost i poslušnost je neprikosnovena obaveza.

Ni kultura i umetnost nisu uspeli da se odupru nemilosrdnoj partiskoj disciplini. Većina umetnika koji su uoči svih izbora (ne)voljno potipisali podršku predsedniku Vučiću, sutra bi u promenjenim okolnostima potpisali peticiju protiv Vučića i podržali bilo koga ko je na vlasti, ukoliko imaju lični interes. Žalosno je ali istinito – stid umire.

Redovni ste učesnik svih protesta protiv režimskih kriminalnih manipulacija. Da li ste makar malo optimista da će rezolucija EP da pokrene neke dobre izborne promene u Srbijii?

– Sklon sam tvrdnji da su sve balkanske zemlje u manjoj ili većoj meri protektorati, i da ni do jedne ozbiljnije promene vlasti ne može doći bez podrške međunarodne zajednice. Ali, ni bez autentične pobune osvešćenog i neizmanipulisanog dela naroda koga je sve manje ovde, jer takvi ljudi masovno napuštaju svoju zemlju. Međunarodna zajednica ima svoje neskrivene interese na Zapadnom Balkanu, a malo koja vlast im je omogućila da ih ostvare kao naprednjačka. Deluje da dolazi vreme da se stabilokratija zameni demokratijom. A kako će ta promena izgledati možemo samo da nagađamo. Ili da poverujemo u reči Nikole Pašića:”Ne bojte se, dobro biti neće“.

Ovacije nikšićke publike

U glumačkoj ekipi „Kumova“ koja je ispraćena višeminutnim ovacijama nikšićke publike su prvak NP u Beogradu Nenad Hadži Maričić, Žana Gardašević Bulatović, Ivona Čović Jaćimović, Nikola Vasiljevića i Pavle Bogojević.

Scenografiju potpisuje Vesna Popović, kostime Marina Medenica i Margareta Šobot, scenski pokret Jelena Simić, izbor muzike Bojan Bojanić, a numere je otpevao Pavle Bogojević.