Robot, dron i Zoom 1Foto: promo

54/55BITEF21 
FUTURE FORTUNE, koreografija Dragana Bulut, Esen;
OPČINIO SAM TE, koreografija Ehsan Hemat, Brisel, Teheran;
VIŠNJIK U VIŠNJIKU, režija Bobo Jelčić, Zagreb

Obratio nam se simpatični robot s pozorišne scene, kao junak predstave i pobednik kviza znanja u njoj; snimao nas je sa scene, nadzorno, s distance uljudno, hladnokrvno nesimpatično, jedan dron, a gledali smo i predstavu na “Zoom platformi”, umesto na sceni, ipak okupljeni kao pozorišna publika na jednom mestu, ne svako iz svog kutka i samoće, nego usamljeni u jatu, za razliku od glumaca koji su nam se, obaška, svako iz svog stana, obraćali video uključivanjem u međusobni razgovor, po modelu sukoba i prema motivima dijaloga iz – daleko bilo – Čehovljevog “Višnjika”. I šta je tu novo naše iskustvo?

Odmah ćemo reći: nekog novog, nekog drukčijeg iskustva nije bilo. Ali, nisu tome krivi ni robot ni dron ni “Zoom”, nego, zum-zum, zum-zum-zum, ljudi koji su predstave koncipirali, koreografisali, dramaturški uobličili i režirali. Zoom platformi, dronu i robotu – svaka čast! Robot koji se pojavio u predstavi “Future fortune”, da u njoj ostane do kraja kao zvezda programa, ukazao se tobož kao anđeo budućnosti. Onako omalen, ogromnih okica, infantski sonornog glasića, sposoban da u mraku svetli, taj “Lux” (“in tenebris”) ovladao je srcima gledalaca kao kakav prekrasni Wunderkind s fizičkim hendikepom. Bila je to privlačnost na prvi pogled, sentimentalna i slepa, dakle, glupa. U razneženosti publike topila se svaka ideja o kritičnosti pozorišnog predstavljanja uopšte.

Robotić nam je pokazao ono što smo i ranije znali, još onih davnih dana dok smo strepeli da li će najveći velemajstori sveta uspeti da pobede mašinu za igranje šaha: da ume da bude veći znalac od ljudskih stvorova, jer je naprosto kompjuterskim programom nabubana enciklopedija. Krajnje je vreme da promislimo o tome da li se ikakva pamet uopšte krije u sferama u kojima nad ljudskim duhom neminovno trijumfuje mašina.

“Opčinio sam te”, plesna je predstava o nadzoru. Jedan dron, jedan vrlo stabilan, odlično rukovođen dron najnovije generacije, snima plesače, naime ljude koji plesom ilustruju muku nadzirane osobe, a u jednom času, evo, snima i publiku, koja sebe istog trena gleda na projektovanoj pokretnoj slici. I, eto, po ko zna koji put na pozorišnoj sceni iskazano je to činjenično stanje o nadziranju kretanja ljudi, ali, bez ikakvog protesta, bez ijedne ideje o protvsvrsi. Najzad, sve se tu, bez izuzetka podvodi pod fenomen nehumanog nadzora, da se, u toj mračnoj slici i crnoj priči o nadzoru izgubi svaka razlika između istinskog nadziranja, praćenja slobodnih ličnosti i pukog nadzora pukog saobraćaja.

Da je selektor Bitefa, kad već želi ovu temu u programu festivala, obratio pažnju makar na predstave Angele Rihter, nemačke rediteljke (nemačko-hrvatskog porekla), beogradska publika bi imala doista šta i da vidi. Recimo, gledaoci su obavezni da pri preuzimanju ulaznica ostave broj svog mobilnog telefona. Na predstavi, u jednom trenutku, ispisuju se na ekranu na pozornici svi brojevi mobilnih telefona onih kojima banke nikad ne bi odobrile kredite, a zatim, sledi i obaveštenje zašto se to ne bi dogodilo. Ili, drugom prilikom, na početku odabrani gledalac, pri kraju predstave dobija biografsku knjigu od 200 stranica o sebi. Eto, to je jedan od načina da se publici, atraktivno, odista predoči istinska moć društvenih mreža da lako prikupljaju dragocene podatke o svojim korisnicima.

„Višnjik u Višnjiku” pokazao nam je da organizacija izvedbe jedne pozorišne predstave preko “Zooma” može biti delotvorna, ali “Višnjik u Višnjiku” iskorenio je ceo jedan višnjik iz “Višnjika”. Razlog tome nije ni “Zoom platforma”, ni osavremenjavanje zbivanja, nego dramaturgija koja je, ne skalpelom, hirurški zasecala, nego sekirom posekla Čehovljeve dijaloge i svako tanano tkanje onih jednostavno čudesnih odnosa među njegovim likovima.

U Jelčićevoj pedesetominutnoj obradi, drama “Višnjika”, sasvim je svedena na fabulu, a odnosi na puki sukob u zapletu oko “dražbe”, licitacije za javnu prodaju “Višnjika”. Koloraturni Čehovljevi likovi postali su crno-beli. Jeste to priča koju je Čehov izmislio, ili ju je odnekud, stvarnu, posudio. Ali to nije Čehovljeva drama. To nije Čehovljev svet. Olako je smetnuto s uma da kod Čehova u dramama – ne i u njegovim pričama! – nema nemoralnih likova. To je najveća Čehovljeva tajna.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.