Zoran Hristić - surovi profesionalac u divnom svetu umetnosti 1Foto: Ivan Međedović

Zoran Hristić voleo je muziku i vozove. Komponovao je klasična dela raznih žanrova – kamerna, solistička, vokalno-instrumentalna, balete, kao i pozorišnu, filmsku, radio i TV muziku. Ostaće upamćen i kao autor muzike za otvaranje Olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine.

Ponosio se beogradskim korenima, građanskim i cincarskim poreklom, sebe je smatrao pripadnikom „pozitivne dece ulice“ sa Čubure – nije krio da je odrastao u kafani „Kalenić“ i da mu leži kafanski život, uvek je bio spreman za dobar i iskren razgovor o svim temama.

Rodio se 30. jula 1938. u Beogradu kao sin bankara, vlasnika Vardarske banovine za prodaju soli, kome je imovina oduzeta posle Drugog svetskog rata dolaskom komunista na vlast. Za Hristićevo bavljenje muzikom presudan je bio kućni klavir.

– Moj otac, kao jedan bogat čovek koji brine o odgajanju i obrazovanju svoje dece, nekoliko godina pred Drugi svetski rat kupio je klavir. Međutim, moji braća i sestre nisu baš najbolje stajali sa sluhom te tu nije bilo naročitih rezultata. Dođe, dakle, klavir u kuću i niko ga ne oseti. A ja kao klinac od nekoliko godina sve igrajući se onako dečje nehajno prebiram po klaviru. I imao sam sreće. Jer me jednom prilikom čuo jedan gospodin iz komšiluka koji je bio iz muzičke škole „Stanković“. Rekao je: „Ovo dete ima dara“, uzeo me za ruku i odveo u muzičku školu. On je, inače, svoje muzičko obrazovanje sticao u Parizu, a koliko je bio uspešan, ne znam, al tako je počeo moj put u muzici – pričao je kasnije Zoran Hristić.

Studirao je na konzervatorijumu „Đuzepe Verdi“ u Milanu i Muzičkoj akademiji u Beogradu, gde je diplomirao 1963. u klasi akademika Stanojla Rajačića. Za najbolji diplomski rad dobio je prestižnu nagradu „Stevan Hristić“, a kasnije su se nizala mnogobrojna domaća i međunarodna priznanja, uključujući i „Malog princa“ za životno delo.

Dugo je bio u statusu slobodnog umetnika za koji je govorio da „podrazumeva da kvalitet života zavisi isključivo od kvaliteta rada“. Pričao je da je „vremenom postao surovi profesionalac u divnom svetu umetnosti, svetu u kome se stvara i gde se susreću divni promišljeni ljudi i dragoceni saradnici“.

Ipak, na inicijativu pesnika Dušana Radovića od 1979. bio je urednik, voditelj i osnivač Koncerta Studija B, potom sedam godina glavni muzički urednik Radio Beograda, sa kog je prešao najpre na RTVB, a kasnije i na RTS, gde je bio glavni i odgovorni urednik u Muzičkoj redakciji do 1995. godine.

Bio je umetnički direktor i selektor festivala Bemus i Mokranjčevi dani, a kao član žirija i ugledni umetnik doprineo je i afirmaciji Sabora trubača u Guči.

Zbog odluke direktora Kulturnog centra opštine Lučani Jovana Kovačevića da naš list više neće dodeljivati nagradu „Od zlata jabuka – profesor Miodrag Vasiljević“, Hristić je zbog solidarnosti sa Danasom ove godine odustao od dužnosti predsednika žirija Sabora u Guči.

Zaljubljenik u rodni Beograd, poslednjih godina često je govorio: „Kad pričam ovako, priznajem… nešto me malo steže u grlu. Ovo više nije moj grad. Bio je. Baš je bio. Ali, od devedesetih naovamo više nije. Ne prepoznajem ga. Lakše mi je bilo kad su nam partizani sve uzeli nego sad. Ovo sada je do te mere neljudski i nenormalno, da se ni ne može rečima opisati. Nigde ni zrna smisla.“

Ministar Vukosavljević: Veliki gubitak

– Povodom smrti Zorana Hristića njegovoj porodici i svim poštovaocima njegovog dela telegram saučešća juče je uputio Vladan Vukosavljević, ministar kulture i informisanja. „Hristićev odlazak predstavlja veliki gubitak za srpsku kulturu. Hristićeva dela nose jedinstven izraz u korišćenju autentičnog muzičkog jezika, a ostaće upamćen po raznovrsnosti svog opusa“, poručio je Vukosavljević.