Za pobedu je potrebno živeti, a ne preživljavati

Prostorije, podzemne lestve – tek nekoliko metara u dubinu – vreće sa zemljom čiji je zadatak bio da štite ministre, generale, funkcionere, službenike, radnike, osoblje od nemačkih bombi.

Skromna, danas, i dirljiva odbrana od napada jedne od najstrahotnijih vojski u istoriji.

No, u domove Ujedinjenog Kraljevstva ušli su žalost i bol, kako je Čerčil i najavio, ali ne i Hitlerov Vermaht. Postoji i nekoliko spavaćih soba. Na zidu nekih od njih nalazi se velika geografska karta na kojoj su svakodnevno označavana bojna polja, napredovanja i povlačenja vojske, pobede i porazi. U jednoj od takvih soba nalazi se zavesa koja se mogla navući i tako prekriti tu veliku geografsku kartu na zidu.

Reč je o sobi – a ne verujem da je jedina – u kojoj je Čerčil povremeno spavao, kako svedoči flaša viskija na noćnom stočiću kraj kreveta. Pre mnogo godina, pri poseti muzeju, pitao sam čemu služi ta zavesa, budući da nema prozora kroz koje bi mogla ući svetlost.

Čerčil ju je želeo, rečeno mi je. Možda, nakon što bi čitavog dana neumorno pokušavao da se suoči sa uvek novim i nepredvidljivim situacijama, a rešen da se nikada ne preda, na nekoliko sati, ako je moguće, nije želeo da čuje ništa o tome; navukao bi zavesu i tako bi iz njegovog vidokruga iščezao ratni pejzaž, poslao bi sve dođavola i odlazio na spavanje, verovatno nakon pokojeg dobrog gutljaja viskija.

Samo tako možemo pobediti u ratu, junačkom borbom, ali ne dopuštajući da nas ta borba u potpunosti obuzme, da rat zaposedne ne samo našu zemlju već i glave i srca; ne dopuštajući da neprijatelj okupira sve naše misli i osećanja i braneći mali, ali slobodan prostor za želje, planove, makar i isprazne, nade, makar i detinjaste, za najličnija uživanja.

Neprijatelj napada i zebnjom i opsesijom. Opšta mobilizacija je neophodna, ali su jednako neophodni i sati sna i, ako je moguće, snovi o nečemu prijatnijem od bitki.

Možda zahvaljujući i toj zavesi Englesku nisu pokorili.

Za vreme Drugog svetskog rata bio sam dete, sećam se bombardovanja i mojih roditelja koji su me što je brže moguće vodili do najbližeg skloništa, žalosno neprikladnog, ali ne i beskorisnog; sećam se uplašenosti za mog oca, koji bi se na izvesno vreme udaljio, i njegovog zadovoljstva koje je narednog trena potisnuo sram, jer mu se od četiri jaja što je uspeo da kupi jedno polomilo u džepu; sećam se rođaka izbeglih iz bombardovanog Napulja, nacističke, kao i jugoslovenske okupacije Trsta.

Ali sećam se i da su tokom rata ljudi igrali karte, nastojali da se zabave, nastavljali da greše i na taj način uspevali ne samo da prežive već i da žive.

I u ratu protiv virusa valja nam se boriti poštujući pravila i propise, jer je raspuštena vojska osuđena na poraz. Valja se informisati, ali je možda štetno, ili u najmanju ruku beskorisno i iscrpljujuće, čitav dan provoditi pred televizorom, jer gomilanje i ponavljanje vesti ujedno te vesti poništava i otupljuje.

Opstajemo i možemo pobediti ako smo svesni opasnosti, pa i opasnosti od smrti, ali ne misleći samo na smrt i na njeno izričito naglašavanje. Opstajemo i možemo pobediti ako štitimo i naše želje, zadovoljstva, igre. Šta bi uradio, pitao je jednom nekakav pobožan i mračan čika svetog Luiđija Goncagu, koji se, tada dete, igrao u vrtu, kada bi znao da ćeš kroz deset minuta umreti? „Nastavio bih da se igram“, odgovorio je dečak.

Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović

Autor je poznati italijanski pisac, redovni kolumnista Corriere della Sera, autor romana Dunav i Obustavljen postupak koji su na srpskom jeziku objavljeni u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs