„Vučić neće lako prepustiti vlast“: Kako EU može pomoći demonstrantima u Srbiji?

Prošlo je šest meseci otkako je nadstrešnica ispred novoobnovljene železničke stanice u Novom Sadu usmrtila 16 osoba, a studenti su se mobilisali kako bi protestovali protiv Aleksandra Vučića i njegove vladajuće SNS stranke.

Demonstracije se i dalje nastavljaju dok sve širi pokret zahteva odgovornost i promene koje bi okončale endemsku korupciju.

Da li bi to ipak moglo da ugrozi Vučićevu vlast? Ili da pokrene reforme koje bi dovele u pitanje dugogodišnje državne politike koje su Srbiju učinile duboko korumpiranom i u kojima je u poslednjim godinama došlo do pogoršanja zloupotreba?

Možda, ali Evropska unija (EU) mora pokazati svoju ključnu ulogu u tom procesu, navode u analizi za CEPA.org Alba Alizoti, studentkinja četvrte godine na Školi za međunarodne odnose „Eliot“ Univerziteta Džordž Vašington i Leon Hartvel, viši saradnik u CEPA-i i viši saradnik u okviru LSE IDEAS, istraživačkog centra Londonske škole ekonomije.

Postoje pozitivni signali. Komesarka za proširenje EU, Marta Kos, izjavila je pred svoju posetu Srbiji 30. aprila: „Ono što mi tražimo veoma je blisko onome što ljudi koji protestuju na ulicama Srbije traže“.

Bez značajnih demokratskih reformi, rekla je, Srbija neće napredovati ka članstvu u Uniji.

Nivo narodnog gneva zbog jedne, iako jedinstvene, tragedije može izgledati iznenađujuće za autsajdere, ali za Srbe on deluje simbolično za širi problem.

Vladajuću klasu u zemlji okrivljuju što se brinu o sebi na račun naroda, na primer, kanališući unosne ugovore koje finansira vlada prijateljima i saradnicima koji onda ne uspevaju da pravilno završe posao.

Saopštenje lokalnih vlasti četiri meseca pre katastrofe u kome se rekonstrukcija stanice u Novom Sadu najavljuje kao u skladu sa „evropskim standardima“ kasnije je delovala kao znak cinične ravnodušnosti.

Stanica, koju finansira kinesko-srpsko partnerstvo kao deo Inicijative Pojas i put (BRI), pokazala se prelomnom tačkom nakon godina vladavine u autoritarnom stilu i korupcije u vladi.

Protesti su povećani i uključili su taksiste, poljoprivrednike i advokate – 15. marta demonstranti su se okupili u Beogradu na najvećem protestu za deceniju na kojem je, kako se procenjuje, bilo više od 300.000 prisutnih.

Bes je uglavnom koncentrisan među mladima. Da li će Vučić saslušati te zahteve ili ih, kao i ranije, ignorisati ih – ostaje da se vidi. Ali jedno je jasno: EU više ne može sebi da priušti da okreće glavu.

Za Brisel, ovo se ne tiče samo Srbije – ovo je test da li je Unija zaista posvećena odbrani demokratskih normi u svom susedstvu i da li je sposobna da tu posvećenost sprovede do kraja.

Nakon nedelja protesta i blokada, Vučić je u decembru objavio da će vlada Srbije objaviti svu dokumentaciju u vezi sa projektom izgradnje železničke stanice i da će uhapšeni studenti biti pušteni, tvrdeći da su ispunjeni zahtevi demonstranata.

U dodatnom pokušaju da smiri proteste, premijer Miloš Vučević podneo je ostavku u martu, čime je vlada pala.

Uprkos tim navodnim ustupcima, protesti se nastavljaju, ali krajnji ishod i dalje je neizvestan. Moglo bi se očekivati da će opozicioni pokreti iskoristiti ovu situaciju, ali to se nije dogodilo.

Opozicione partije u zemlji čine neujednačenu grupu – od prodemokratskih pokreta do krajnje desnice – koje više ujedinjuje odbacivanje aktuelnog režima nego jasna i koherentna vizija budućnosti Srbije.

Pošto su izbori tek za dve godine, Vučić računa na to da će uspeti da izdrži pritisak protesta na ulicama, kao što je to već činio u prošlosti. Ukoliko se ne pojavi kredibilan opozicioni pokret — ili ne poraste spoljni pritisak — vrlo je moguće da će ponovo uspeti.

Tokom prethodnih masovnih protesta, Vučić je jednostavno konstruisao veštačke ustupke kako bi udovoljio osnovnim zahtevima i sačekao da se energija protesta istroši.

Konačni rezultat bio je da se ništa suštinski ne promeni, dok režim postaje sve autoritarniji.

Opozicione partije u Srbiji godinama su bile izložene represiji od strane Vučića i njegovih vlasti, uključujući i široku kontrolu nad medijima.

To je dovelo do nedostatka kohezivnog liderstva i organizacionih struktura koje bi mogle efikasno da uspostave jedinstvenu političku platformu i, što je još važnije, da usmere energiju protesta u koherentan opozicioni pokret.

Pored toga, slika partijskog sistema kao takvog već dugo je narušena u Srbiji, a to nepoverenje vuče korene još iz vremena Jugoslavije. U očima mnogih demonstranata, svi političari — bilo iz SNS-a ili opozicije — duboko su korumpirani. Istorija opozicionih partija, koje su često dozvoljavale da lični interesi potkopaju razvoj bilo kakvog delotvornog otpora, samo je dodatno učvrstila to uverenje.

Pošto su izbori zakazani za 2027. godinu, demonstranti i potencijalne opozicione figure još imaju dug put pred sobom. Ipak, svaki izazivač Vučićevoj vlasti verovatno će se suočiti s opasnom i neregularnom izbornom trkom — osim ako EU ne izvrši pritisak da se poštuje volja građana.

EU i SAD su bile ključne sile stabilnosti u postratnom balkanskom poretku od 1990-ih, ali s obzirom na veze američke administracije sa srpskom vladajućom elitom i njeno sve veće povlačenje iz evropskih pitanja, verovatno je da će glavni teret pasti na EU.

Nakon višemesečnih protesta i sastanka s Vučićem, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen prekinula je ćutanje EU tek krajem marta, objavivši poruku u kojoj je istakla da Srbija mora da sprovede reforme u skladu sa evropskim standardima.

Godinama je EU uglavnom zatvarala oči pred ponašanjem Vučićeve vlasti, dajući prednost njegovoj ulozi u očuvanju regionalne stabilnosti. Taj pristup delimično je odgovoran za to što samo 40 odsto građana Srbije želi budućnost unutar EU — što je najniža podrška u regionu Balkana i upola manje od više od 80 odsto podrške u Gruziji.

Za razliku od Tbilisija ili Kišinjeva, gde su zastave EU centralni simboli antivladinih protesta, u Beogradu se retko viđaju. Ipak, srpski studenti razumeju potencijal Unije. Inicijativa „Tour de Strasbourg“ kada su studenti u aprilu vozili bicikle od Novog Sada do Evropskog parlamenta, zahtevaala je snažniji odgovor EU.

Izjava komesarke za proširenje 29. aprila mogla bi biti prvi znak novog pristupa.

Prvo, EU bi trebalo da javno prizna i osudi neuspehe Vučićevog režima u vezi sa kolapsom nadstrešnice u Novom Sadu, kao i način na koji su tretirani demonstranti.

Drugo, EU mora početi da kažnjava Beograd zbog kršenja reformi koje se zahtevaju za članstvo. EU je i dalje glavni trgovinski partner Srbije, a korišćenje te ekonomske moći kao poluge bio bi efikasan alat.

Rizici su stvarni. Vučić je godinama jačao kontrolu nad političkim i bezbednosnim strukturama u Srbiji i neće lako prepustiti vlast. Regionalna eskalacija je moguća.

Ipak, već sada je jasno da Vučićeva strategija izazivanja nestabilnosti – od Kosova do Bosne i Hercegovine – predstavlja dugoročniju pretnju regionalnom miru nego suočavanje s njegovim autoritarizmom sada.

Kao što su studenti poručili: „Zahtevamo samo pravo da živimo slobodno – bez straha, cenzure ili represije“, vrednosti koje EU kategorički brani.

Sve dok protesti traju i ovaj zamah raste, EU ima jedinstvenu priliku da povrati svoj institucionalni kredibilitet na Balkanu.