Fridrih Merc sutra preuzima dužnost kancelara Nemačke: Da li kontinent ima razloga za zabrinutost?

Njegov pokušaj da pridobije glasače forsiranjem oštrih mera protiv migracija izazvao je pobunu unutar njegove sopstvene Hrišćansko-demokratske unije (CDU). Umesto da se pozicionira kao snažan lider, potkopao je čitav politički establišment Nemačke, ukazuju u analizi za Gardijan Kris Rajter i Vil Vilks, autori knjige Slomljena republika: unutrašnja priča o padu Nemačke u krizu. Nemačko izdanje nosi naslov Totally kaputt? Wie Deutschland sich selbst zerlegt

Mercova strategija uključivala je rušenje tabu teme oslanjanjem na krajnju desnicu u cilju usvajanja zakona – što se dogodilo prvi put u posleratnoj nemačkoj istoriji. Taj potez doveo je do podela među partijama centra, koje inače teže konsenzusu u Bundestagu, izazvao masovne proteste i doveo do retke javne osude bivše kancelarke i liderke CDU Angele Merkel.

Uprkos negativnoj reakciji javnosti, Merc je ostao pri svom uobičajenom samopouzdanju i odbio da se povuče, iako je priznao da bi voleo da je ishod bio drugačiji. Ovo je čovek koji preuzima kormilo najvažnije sile Evrope – i kontinent ima razloga za zabrinutost.

Šezdesetdevetogodišnji konzervativac biće sutra svečano inaugurisan kao kancelar u trenutku dubokog preispitivanja u Nemačkoj.

Posleratno obećanje Wohlstand für Alle (prosperitet za sve) sve više izmiče, uz naglo rastuću nejednakost i činjenicu da se petina nemačkog stanovništva suočava sa siromaštvom ili društvenom isključenošću.

Pored i dalje prisutne podele između istoka i zapada zemlje, pojavljuju se nove pukotine koje razdvajaju sigurnu profesionalnu klasu od nesigurne radničke, starije od mlađih, urbane sredine od ruralnih, vlasnike nekretnina od podstanara.

Putevi i železnice propadaju, digitalna infrastruktura je zastarela, a obrazovni sistem teško uspeva da pripremi sve manju radnu snagu za zahteve ekonomije u transformaciji.

Industrijska osnova zemlje se urušava pod pritiskom visokih troškova energije, zastarele tehnologije i gušeće birokratije.

Nekada dominantni proizvođači automobila posrću, uhvaćeni između sopstvene samouverenosti i rastuće konkurencije iz Kine. Trgovinski ratovi Donalda Trampa pretvorili su zavisnost nemačke ekonomije od izvoza u očiglednu slabost, dok agresija Vladimira Putina prisiljava Nemačku da se suoči s realnom pretnjom rata.

Na toj pozadini, anti-EU i proruska partija Alternativa za Nemačku (AfD) izjednačila se sa blokom koji predvodi CDU Fridriha Merca u anketama, razbijajući utešnu iluziju da je nemačka prošlost zaštitila zemlju od zavodljivih poruka nacionalističkog populizma.

Nemačka domaća obaveštajna agencija prošle nedelje označila je AfD, koja je sada najveća opoziciona partija, kao „potvrđenu desničarsku ekstremističku“ silu.

Suočena sa ovim izazovima, Nemačkoj je potreban lider koji može da ujedini podeljenu naciju vizijom i odlučnošću.

Ali umesto ličnosti poput Džona F. Kenedija, koji je motivisao SAD ambicioznim planom za osvajanje Meseca, zemlja dobija političkog operativca bližeg Dejvidu Kameronu. Mercov neuspešni zakon o migraciji podseća na sudbonosni Kameronov kockarski potez sa Bregzitom. Obojica su pokušali da iskoriste populističke, nacionalističke struje i izgubili kontrolu.

Razlika je u tome što Merc još uvek ima vremena da promeni kurs, iako njegov dosadašnji učinak ne uliva mnogo optimizma.

U nedeljama nakon izborne pobede, budući kancelar ponašao se nepredvidivo, naglo menjajući stavove. Nakon što je flertovao s AfD-om tokom pokušaja da progura oštrije mere protiv migracije, zauzeo je čvršći stav protiv saradnje s krajnjom desnicom posle izbora i ponudio ustupke kako bi pridobio Socijaldemokrate za formiranje vladajuće koalicije.

Iako je tokom kampanje zagovarao fiskalnu štednju, Merc je naglo promenio kurs kada je reč o zaduživanju, hitno proguravši ustavne reforme zajedno sa Socijaldemokratama i Zelenima kako bi se omogućilo zaduživanje od više stotina milijardi evra za odbranu i infrastrukturu.

Iako su promene u kočnici zaduživanja (Schuldenbremse – fiskalno pravilo uvedeno u nemački ustav 2009. godine, koje ograničava nivo zaduživanja savezne vlade, s ciljem da se očuva fiskalna disciplina i spreči prekomerni javni dug. Po pravilima Schuldenbremse, savezna vlada sme da uzima nove dugove samo do 0,35 odstobruto domaćeg proizvoda (BDP), osim u vanrednim okolnostima na primer krize poput pandemije) Nemačke bile odavno zakasnele i evropski saveznici su ih pozdravili, iznenadni potez je kod kuće posmatran sa skepticizmom i doprineo je pritisku konzervativnih saveznika, koji su se brinuli da Merc daje previše prostora socijaldemokratama levog centra.

On je odgovorio obećavajući da će smanjiti potrošnju, uglavnom na račun najugroženijih grupa u Nemačkoj.

Obučen kao korporativni pravnik, Merc nikada nije upravljao ni jednom saveznom državom, ministarstvom, pa čak ni opštinskim većem.

Poznat kao sujetan i osetljiv, napustio je politiku nakon što mu je Merkelova blokirala put ka vrhu, da bi se vratio tek kada se pojavila prilika u vakuumu koji je ona ostavila za sobom. Čak i tada, bilo mu je potrebno tri pokušaja da osvoji lidersku poziciju u CDU-u.

Umesto da gradi mostove, Merc je često produbljivao podele. Još 2000. godine, dok se takmičio s Merkelovom za kontrolu nad Hrišćansko-demokratskom unijom, predložio je koncept nemačke Leitkultur – što bukvalno znači „vodeća kultura“ – i pozvao migrante da prihvate skup osnovnih tradicija kako bi se zaista smatrali delom društva.

Krajem 2023. ponovo je oživeo tu debatu. U pokušaju da tom nejasnom pojmu da konkretnije značenje, Merc je sugerisao da je kupovina božićne jelke deo onoga što znači biti „pravi Nemac“ – time isključujući Jevreje, muslimane, hinduse i sekularne Nemce.

To nije bio lapsus. Čovek iz ruralnog Zauerlanda u zapadnoj Nemačkoj nazvao je decu migranata „malim pašama“, optužio ukrajinske izbeglice za „turizam zbog socijalne pomoći“ i tvrdio da stranci zloupotrebljavaju nemački zdravstveni sistem „da bi popravljali zube“ – tvrdnja toliko zapaljiva da je izazvala javni demanti Nemačkog stomatološkog udruženja.

Zbog svoje reputacije i nedavnih izjava, Merc jedva dolazi do kancelarske pozicije, sa stopom podrške od svega 36 odsto – između levičarke Hajdi Rajhine i kopredsednice AfD-a Alis Vajdel, prema nedavnoj anketi lista Bild.

Umesto da predstavlja udarac AfD-u, njihovo proglašavanje za ekstremističku organizaciju moglo bi zapravo da osnaži njihov antiestablišmentski narativ.

Reakcija administracije Donalda Trampa – državni sekretar Marko Rubio nazvao je potez nemačke obaveštajne službe „tiranijom pod maskom“- naglašava koliko su transatlantski odnosi postali zategnuti.

Ako želi da preokrene stvari, Merc mora brzo da pronađe tlo pod nogama, pokaže da može biti kancelar svih Nemaca i trasira jasan put ka budućnosti.

Sa paketom potrošnje zasnovanim na zaduživanju, ima na raspolaganju sredstva. Ali osim što je smelo izjavio da je „Nemačka ponovo na svetskoj sceni“, učinio je malo da taj plan približi građanima ili da postavi konkretne ciljeve. To mora da se promeni, i potreban je hrabar reset društvenog ugovora.

Realnost je da je Mercov plan finansiranja nemački ekvivalent misiji na Mesec, ali za sada mu nedostaju i lansirna rampa i odredište.

Nemačka verovatno neće dobiti drugu šansu da iskoristi takva sredstva, i novi kancelar mora da učini da ta prilika zaista vredi.

U suprotnom, AfD bi mogao da dobije još jasniji put ka vlasti. Apelovanjem na populistička osećanja i produbljivanjem unutrašnjih podela, Merc bi mogao nenamerno da otvori prostor za radikalniji politički zaokret – baš kao što je to učinio Dejvid Kameron u Velikoj Britaniji.