„Bezbednost se ne može kupiti bliskošću sa američkom moći“: Kraj mita o izuzetnosti Zaliva i zaštiti SAD

Iako je zemlja oduvek bila raznolika, sa ljudima koji dolaze i prolaze i stapaju se sa okruženjem, američki vojnici to nikada nisu uspevali.

Njihovo prisustvo bilo je teško ignorisati, piše za Middle East Eye Hind Al Ansari, istraživačica u Centru za savermene arapske stuzdije pri Univerzitetu Džordžtaun.

Viđala sam ih u tržnim centrima i supermarketima, sa izgužvanim košuljama uvučenim u farmerke koje su stajale tik ispod stomaka. Sećam se velikih tetovaža preko cele ruke, kačketa spuštenih nisko i Oakley naočara za sunce na vrhu.

Tada zapravo nisam razumela šta gledam. Ne sećam se kada sam prvi put saznala za američke baze ili njihovu svrhu. Ali čak i kao dete, prisustvo tih vojnika delovalo je drugačije, gotovo teatralno. Kretali su se javnim prostorima sa lakoćom koja je graničila sa osećajem privilegovanosti.

Proći će godine pre nego što sam shvatila da ono što posmatram nije slučajno, već deo šireg sistema verovanja o zaštiti i stabilnosti u Zalivu.

Pre početka Operacije „Epski bes“, izuzetnost Zaliva uglavnom se shvatala kao percepcija da je ovaj region zaštićen od ratnih katastrofa i unutrašnjih podela koje su pogodile susedne zemlje. To se pripisivalo ne samo stabilnosti domaćih političkih i društvenih sistema zalivskih država, već možda još više njihovim strateškim savezima, investicijama i bezbednosnim aranžmanima sa zapadnim silama, naročito sa SAD.

Uprkos nepredvidivosti svog geopolitičkog okruženja, države Saveta za saradnju arapskih država Zaliva (GCC) oduvek su se ponosile sopstvenom bezbednošću i stabilnošću, koristeći tu sliku kao deo svog globalnog imidža, naročito na Zapadu.

Prisustvo američkih baza širom Zaliva dodatno je učvršćivalo osećaj zagarantovane zaštite i stvaralo očekivanje da će potencijalni protivnici dvaput razmisliti pre nego što pokrenu bilo kakvu agresiju.

Danas su te predstave suštinski i trajno dovedene u pitanje, jer su se zalivske države našle svedene na kolateralnu štetu u ratu za koji su verovale da će ga njihovi savezi držati podalje od njih.

Upadljivo ćutanje Zapada

Gorka realnost – da nijedan američki ili zapadni političar neće priteći u pomoć – teško pada mnogima u Zalivu. Upravo su ti političari nekada uživali neuporedivo gostoprimstvo tokom poseta regionu, dok su države GCC-a godinama ulagale velike napore u lobiranje kod najuticajnijih ljudi u Vašingtonu.

To upadljivo zapadno ćutanje dolazi u trenutku kada zemlje GCC-a i dalje plaćaju najveću cenu američko-izraelskog rata protiv Irana. Međutim, za one koji su oduvek bili skeptični prema tim takozvanim savezima, sadašnji trenutak potvrđuje jednu osnovnu istinu: bliskost sa moći nikada nije bila garancija zaštite.

Jedan od najupečatljivijih primera takvog odnosa jeste pristup država GCC-a prema američkom predsedniku Donaldu Trampu, političaru koji se otvoreno bavi transakcijama i poslovnim interesima. Tokom njegove posete regionu prošle godine priređen mu je raskošan doček.

Američki mediji brzo su prepoznali strateško razmišljanje iza tih raskošnih ceremonija, koje su pokazale do koje mere su lideri Zaliva bili spremni da pridobiju administraciju Donalda Tramp.

Ali granice tog pažljivo građenog odnosa postale su nemoguće za ignorisanje 28. februara, kada su SAD i Izrael pokrenuli napad na Iran, uvlačeći države GCC i njihove stanovnike u rat u kojem nikada nisu želeli da učestvuju.

Vlade zalivskih zemalja izrazile su frustraciju zbog toga što ih Vašington nije na vreme upozorio na početak rata – upozorenje koje bi im omogućilo da zajedno sa američkim partnerima pripreme odbrambene mere.

Kako je rat eskalirao, američko osoblje i diplomatski službenici počeli su da se evakuišu, ostavljajući zalivske države izložene talasu iranskih raketa i dronova. Kada su plodovi partnerstva bili najpotrebniji, države GCC-a nisu tretirane kao američki saveznici vredni zaštite. Umesto toga, postale su potrošan prostor unutar ratnog poprišta.

Situacija je ogolila asimetričnu prirodu tog saveza, u kojem jedna strana koristi partnerstvo za jačanje svojih regionalnih ambicija i dominacije, dok druga plaća ogromnu cenu.

Dehumanizujuća logika

Dok vlade GCC-a preispituju svoje bezbednosne mere za period posle rata, sve veći broj javnih ličnosti u Zalivu otvorenije govori o dehumanizujućoj logici koja stoji iza američko-izraelskog pristupa.

Najef bin Nahar, katarski akademik, sažeo je to nezadovoljstvo u kritičkoj objavi na mreži X navodeći da je Tramp ostavio zalivske države da se „same suoče sa svojom sudbinom“ pred iranskim raketama. U Trampovim očima, dodao je, društva Zaliva „jedva vrede jednog jedinog barela nafte“.

Ta kritika nije toliko otkriće koliko odraz dubljeg strukturnog problema u regionu.

Marginalizacija zalivskih društava u političkim mrežama, javnim institucijama i akademskom diskursu svela je region na strateški geografski prostor, umesto na društveni prostor naseljen raznovrsnim zajednicama. U takvom kontekstu, stvarna iskustva ljudi bivaju potisnuta i zasenjena opsednutošću prirodnim resursima, petrodolarima i strateškim pozicioniranjem.

Na desnici je kritika krenula u drugačijem pravcu. Ponavljajući ratobornu retoriku američkog senatora Linzija Grejema, ti glasovi osuđivali su isključivo odbrambeni pristup država GCC i zahtevali aktivno ofanzivno partnerstvo – nešto što zalivske zemlje nisu spremne da pruže.

Na kraju, događaji od 28. februara pokazali su da je izuzetnost Zaliva oduvek bila krhka iluzija. Godinama je region ulagao u ideju da će, ako dovoljno investira u zapadne prestonice i izgradi dovoljno mostova meke moći, biti viđen kao nezamenljiv saveznik. Ali kada su rakete počele da padaju, osećaj zagarantovane zaštite se raspao.

Surova istina je da je svet oduvek rado prihvatao gostoprimstvo Zaliva i njegovu naftu, ali nikada nije zaista pokazao isti osećaj ljudskosti prema ljudima koji tamo žive.

Ovaj trenutak mora postati prekretnica – upozorenje da se prava bezbednost ne može kupiti lobiranjem niti bliskošću sa američkom moći. U budućnosti, GCC mora da se okrene sebi i regionu kako bi pronašao drugačiju vrstu stabilnosti, onu koja ne zavisi od toga da bude strateški prostor za interese drugih.

Mit o zaštiti koja dolazi spolja je završen. Pravi zadatak sada je izgraditi budućnost u kojoj naša društva više neće biti tretirana kao potrošna pozadina za tuđe ratove, zaključuje Ansari.