Analiza bivšeg ambasadora SAD pri NATO: Zašto SAD stalno gube ratove koje započinju?

Od 1945. godine, SAD su vodile velike ratove u Koreji, Vijetnamu, Avganistanu, Iraku, a sada i protiv Irana.

Među njima, jedino se Zalivski rat iz 1991. može smatrati istinskim uspehom – iako je čak i on posejao seme budućih katastrofa. Ishodi ostalih ratova kreću se od zastoja i poraza do strateških katastrofa, pri čemu je Iran možda najveća strateška greška koju su SAD napravile posle Drugog svetskog rata, ocenjuje u analizi za Politiko Ivo Dalder, bivši ambasador SAD pri NATO-u.

Dalder postavlja pitanje zašto najjača vojska na svetu stalno gubi ratove koje započinje? Odgovor, kaže, nije u vatrenoj moći – već u američkom načinu razmišljanja.

Veliki pruski vojni strateg Karl von Klauzevic definisao je rat kao nastavak politike drugim sredstvima. Vojska je sluga političkih ciljeva – jedno od mnogih sredstava i uvek u službi jasno definisanog cilja.

SAD su tu teoriju izvrnule naglavačke. Vašington tretira rat ne kao nastavak politike, već kao neuspeh politike – kao poslednje sredstvo kojem se pribegava kada diplomatija propadne, često bez jasno definisanog političkog ishoda.

Rezultat je uvek isti: upotreba sile bez jasnog cilja i bez odgovora na pitanje koje bi moralo prethoditi svakoj odluci o ratu – kako zapravo izgleda pobeda?

Donald Tramp predstavlja najekstremniji izraz tog problema. U slučaju Irana, vođena je performativna diplomatija preko izaslanika koji nisu razumeli ni diplomatiju ni nuklearnu fiziku.

Zatim je usledila masovna kampanja bombardovanja, zasnovana na gotovo magičnom uverenju da uništenje proizvodi kapitulaciju ili, kako je predsednik rekao prošlog vikenda: ili ćemo dobiti „dobar“ sporazum ili ćemo ih „zbrisati sa lica zemlje“.

Ali krajnji rezultat neće biti ni jedno ni drugo.

To znamo jer, iako je Tramp možda najradikalnija manifestacija pogrešnog američkog pristupa, on nije usamljen slučaj.

Američki način ratovanja zasniva se na tri strukturne mane, ukazuje Dalder. Prva je da su ciljevi i sredstva zamenjeni: umesto da definiše politički cilj pa zatim izabere odgovarajući instrument, Vašington radi obrnuto.

Prvo poseže za vojnom silom i nada se da će politika doći kasnije. Operacija „Grmljavina“ u Vijetnamu, „Šok i zastrašivanje“ u Iraku, „Epski bes“ u Iranu – svaki put su SAD koristile ogromnu silu verujući da će potpuno razaranje proizvesti željeni rezultat.

Nikada nije.

Druga mana je preterivanje. Američki ratovi predstavljaju se kroz maksimalističke ciljeve: promena režima, civilizacijska transformacija, uspostavljanje demokratije, iskorenjivanje terorizma. Ali to nisu ciljevi – to su fantazije, a vojna sila je loš instrument za njihovo ostvarenje.

Zalivski rat je uspeo upravo zato što je tadašnji predsednik Džordž Buš Stariji odbacio tu logiku. Njegov cilj bio je ograničen i jasno definisan: poništiti iračku invaziju na Kuvajt i vratiti prethodno stanje – ništa više.

Odupro se ogromnom pritisku da krene na Bagdad, i ta uzdržanost nije bila slabost. Donela je pravu koaliciju, legitimitet i pobedu.

Godinama kasnije na Bliskom istoku, predsednik Džordž Buš Mlađi pod uticajem savetnika koji su i njegovog oca nagovarali da ide dalje doneo je drugačiju odluku.

Rezultat? Decenija rata, ojačani Iran i mnogo nestabilniji region nego ranije.

Treća i najvažnija mana jeste to što oni koji planiraju u Vašingtonu veruju da ogromna sila može nadoknaditi asimetriju motivacije. Ne može. Amerika možda ima silu, ali druga strana ima volju. Vijetkong (pogrdni naziv za vijetnamske komuniste), Talibani, baasisti, islamski revolucionari – oni ne odustaju. Nemaju gde da odu i nemaju šta da izgube.

Kada je Vijetkong pokrenuo Tet ofanzivu 1968. godine, napavši više od 100 gradova istovremeno, američka vojska to je nazvala porazom neprijatelja. I taktički je bila u pravu – ali strateški je bilo obrnuto. Tet ofanziva slomila je podršku američke javnosti i preokrenula tok rata. Vijetkong je znao za šta se bori, dok je Vašington odavno izgubio tu nit.

Decenijama kasnije u Avganistanu, američki zvaničnici divili su se sopstvenoj genijalnosti – specijalne jedinice na konjima, precizne bombe i režim srušen za svega nekoliko nedelja.

Ipak, samo nekoliko dana pre početka bombardovanja, Buš je pitao: „Ko će voditi zemlju“ kada Talibani budu svrgnuti što je sasvim razumno pitanje koje niko nije postavio pre nego što su napunjeni bombarderi B-52.

Ljudi na konjima bili su briljantni, ali nije postojala nikakva teorija o tome šta dolazi posle. Osim toga, dugogodišnji vođa Al Kaide Osama bin Laden ostao je na slobodi.

Zatim je došao Irak, gde su arhitekte rata predviđale laganu pobedu i doček američkih trupa kao oslobodilaca.

Ali okupacija je raspustila iračku vojsku, ostavljajući stotine hiljada naoružanih i poniženih ljudi bez posla i perspektive. Pobuna koja je usledila nije trebalo nikoga da iznenadi – ali je iznenadila sve.

Logika se još brže raspala u slučaju Irana. Strategija, ako se tako može nazvati, svodila se na sledeće: ubiti vrhovnog vođu zemlje i nadati se da će ga naslediti umereniji čovek.

Prema pisanju Njujork tajmsa, SAD i Izrael polagali su nade u bivšeg predsednika Mahmuda Ahmadinedžada – koji ni sam nije bio umerenjak – da popuni vakuum.

Ali nisu imali plan kako da ga postave, plan šta da rade ako ne uspe, niti plan kako da spreče Teheran da uradi ono što su svi očekivali: zatvori Ormuski moreuz za sve brodove osim svojih.

U ovom trenutku, američki neuspesi su previše brojni, trajali su kroz previše decenija i pod vođstvom previše različitih lidera – i republikanaca i demokrata – da bi se mogli smatrati slučajnošću. Oni ukazuju na dublji problem u američkom načinu ratovanja.

Kako onda izgleda bolji pristup?

Polazna tačka mora biti više poniznosti, a manje oholosti. Da, američka vojska je izuzetna – što je pokazalo i hapšenje venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura u januaru. Nijedna druga obaveštajna služba ne bi mogla da pronađe Bin Ladena, niti bi druga vojska mogla da ga izvuče iz dubine Pakistana a da niko ne primeti.

Ali te neverovatne sposobnosti nisu zamena za jasno razmišljanje i dobru strategiju.

Taktička nadmoć ne garantuje strateški uspeh, kao što ni taktička slabost ne garantuje poraz.

Američki vojni lideri su to razumeli mnogo pre nego što je Vašington zaboravio. Godine 1984, tadašnji ministar odbrane Kaspar Vajnberger – obeležen iskustvima iz Vijetnama i Libana – jasno je izložio principe kada i kako SAD treba da koriste vojnu silu: jasni vitalni interesi, definisani i ostvarivi ciljevi, domaća i međunarodna podrška, ogromna sila primenjena za ograničene ciljeve, jasna izlazna strategija i rat samo kao poslednje sredstvo.

Bivši načelnik Združenog generalštaba Kolin Pauel, koji je kao mladi oficir služio u Vijetnamu, kasnije je dodatno razradio te principe. Obojica su videla šta se dešava kada SAD ratuju bez strategije i želeli su da spreče ponavljanje toga.

Vajnberger-Pauelova doktrina i danas je pravi okvir. To nije pacifizam, već strateška logika – logika koja je uspešno primenjena u Zalivskom ratu.

I upravo to je nedostajalo u svakom sukobu nakon njega. Ministar odbrane Pit Hegset možda se pozvao na Vajnbergera kao vodiča za američku upotrebu sile protiv Irana, ali je potom ignorisao svaki njegov princip.

SAD stalno gube ne zato što im je vojska slaba, već zato što stalno biraju sredstva pre nego što definišu ciljeve. A kada je tako, nije nikakvo iznenađenje što najmoćnija vojska u istoriji čovečanstva ne može da dobije ratove koje sama započinje, zaključuje Dalder.