Foto: EPA-EFE/SHAWN THEWDok rat u Gazi ulazi u četvrti mesec, mnogi na Bliskom istoku i širom Globalnog juga su zaprepašćeni kako žestinom kampanje izraelske vojske tako i nepokolebljivom podrškom koju joj vlade na Zapadu pružaju.
Za njih je ovo podjednako rat američkog predsednika Džozefa Bajdena koliko i rat izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, a kontinuirana ravnodušnost prema razmerama razaranja potvrđuje koliko malu vrednost imaju životi Arapa u očima zapadnih lidera.
Za one koji su živeli u vreme Hladnog rata i svedočili kako su se zapadne sile odnosile prema postkolonijalnim zemljama i njihovim narodima, skorašnji događaji svi deluju previše poznato.
Kao što tvrdim u mojoj novoj knjizi „Šta je zapravo krenulo naopako: Zapad i propast demokratije na Bliskom istoku“, Sjedinjene Države i druge zapadne zemlje, a naročito Ujedinjeno Kraljevstvo, su gotovo ceo vek sprovodile intervencionističku, militarističku i antidemokratsku spoljnu politiku koja uglavnom ignoriše interese bliskoistočnih naroda.
Ako ništa drugo, odluke Zapada su istorijski vođene željom da se uguši komunizam i obezbedi dominacija liberalnog kapitalizma.
U težnji za ostvarivanjem ovog dvostrukog cilja, SAD su bliskoistočnim liderima ponudile izbor nulte sume: ili se pridružite Zapadom predvođenim regionalnim odbrambenim savezima i otvorite svoju ekonomiju za globalni kapital, ili ćete biti smatrani neprijateljem.
U ime održavanja stabilnosti i obezbeđivanja neprekidnog dotoka jeftine nafte, zapadne sile su sklopile đavolje paktove sa bliskoistočnim autokratama i aktivno doprinele propadanju demokratskih pokreta u začetku.
Naime, početkom 1950-ih, kada je liberalni demokrata Mohamed Mosadek postao premijer Irana i nacionalizovao naftu u zemlji, CIA i MI6 su organizovali državni udar i zamenili ga šahom.
Ta intervencija proistekla iz sopstvenih interesa zaustavila je demokratski razvoj Irana i postavila teren za Islamsku revoluciju 1979. godine, koja je uvela teokratski režim koji vlada do danas.
Slično tome, 1950-tih je Gamal Abdel Naser, harizmatični lider koji je bio pozitivno nastrojen prema SAD, postao predsednik Egipta i odlučio da nije u interesu njegove zemlje da se pridruži odbrambenom paktu predvođenom Zapadom.
U želji da ga ponize i dovedu do njegovog svrgavanja, Amerika i Britanija su ukinule podršku velikom projektu Visoke auanske brane na reci Nil.
To je dovelo do Suecke krize 1956, koja je zamalo izazvala svetski rat. Na kraju, najpopularniji lider najnaseljenije arapske države postao je ogorčeni neprijatelj Zapada.
Dok je amerikom predvođen Zapad svakako zauzeo tvrdokoran pristup i u drugim regionima, zapadni zvaničnici su dugo racionalizovali svoju neoimperijalnu misiju na Bliskom istoku tvrdeći da kombinacija islamske i arapske kulture nije kompatibilna sa demokratijom.
Posledica toga je da su brutalni moćnici od suštinskog značaja za stabilnost koju Zapad toliko ceni.
Lekcija koju su ti moćnici izvukli je nedvosmislena: represija i zloupotrebe ljudskih prava će biti ignorisane sve dok se poštuju naredbe Amerike.
Za ljude u regionu, lekcija nije bila ništa manje jasna: njihovi životi i prava imaju malo značaja u računici Zapada – bez obzira na svu njegovu uzvišenu retoriku o demokratiji i vladavini prava.
Invazija i decenijama duga okupacija Avganistana i Iraka učinili su to kristalno jasnim.
Barak Obama bio je prvi američki predsednik koji je nagovestio drugačiji pristup. Govoreći na američkoj vojnoj akademiji u Vest Pointu 2014, on je osudio konstantnu vojnu angažovanost Amerike i tendenciju da najpre puca, a kasnije postavlja pitanja.
Najskuplje greške koje je Amerika napravila u regionu nisu proizašle iz uzdržavanja, tvrdio je on, već iz „spremnosti da se uleti u vojne avanture bez razmišljanja o posledicama – bez izgradnje međunarodne podrške i legitimiteta za akciju; bez iskrenosti prema američkom narodu u pogledu žrtava koje se zahtevaju“.
Nažalost, svi su izgledi da Obamina trezvena perspektiva nije na ceni kod Bajdena, koji pripada hladnoratovskoj generaciji američkog rukovodstva.
Do prošlog oktobra, Bajden je posvećivao malo vremena ili pažnje izraelsko-palestinskom konfliktu.
On je spremno prihvatio neodrživi status kvo večne patnje Palestinaca i umesto toga se fokusirao na pokušaje proširenja Abrahamovog sporazuma.
Cilj ovog sporazuma, u čijem je postizanju posredovala Trampova administracija, bio je normalizacija odnosa Izraela sa arapskim autokratama u zamenu za bezbednosnu pomoć i zaštitu, čime je okončana posvećenost regiona palestinskoj državi.
Od Hamasovog brutalnog napada 7. oktobra – koji je razotkrio besmislenost Bajdenovog i Netanjahuovog pristupa – nije bilo ni uzdržavanja ni pokušaja da se razmisli o posledicama tekućeg rata.
Umesto toga, Bajden i njegovi evropski saveznici su svesrdno podržali sveobuhvatni napad Izraela na Gazu.
Iako broj civilnih žrtava raste nezapamćenom brzinom, humanitarna kriza postaje sve drastičnija iz dana u dan, a vlade širom sveta pozivaju na prekid vatre, Bajden nije pokazao nameru da interveniše kako bi zaustavio krvoproliće.
U međuvremenu, sukobi na izraelsko-libanskoj granici i Amerikom predvođeni vazdušni napadi na pozicije Huta u Jemenu ili na milicije koje podržava Iran u Iraku nagoveštavaju da bi konflikt mogao tek da eskalira.
Amerika i Britanija ponovo bivaju postepeno uvučene u region, iako ovog puta drže oči širom otvorene.
Bajden tvrdi da predstavlja potpuni otklon od Trampa, ali među njima nema razlike kada je reč o Bliskom istoku.
Tamo i u najvećem delu Globalnog juga, Bajden će ostati upamćen kao samo još jedan američki predsednik koji je obezvredio arapske živote, propovedajući demokratiju dok podržava represiju i nasilje.
Bajden bi uskoro mogao da zažali zbog svoje svesrdne podrške Netanjahuu poslednjih meseci.
Netanjahu, stručnjak za manipulaciju američkim političkim procesom, nedavno je osudio Bajdenovu podršku uspostavljanju palestinske države, insistirajući da Izrael mora da ima bezbednosnu kontrolu „nad čitavom teritorijom zapadno od (reke) Jordan“.
Ta izjava je tempirana na početak američke predsedničke kampanje, u kojoj je Tramp njegov najpoželjniji kandidat.
Čak i ako Bajden na kraju uspe da obezbedi drugi mandat, tragična ironija je to što je Bliski istok manje stabilan danas nego u bilo kom trenutku u svojoj modernoj istoriji.
Strategija Zapada je kolosalni promašaj, a ovo nasleđe će predstavljati teret za naš svet još veoma dugo.
Profesor Favaz Gerges, šef katedre za međunarodne odnose na Londonskoj školi ekonomije, autor je predstojeće knjige „Šta je zapravo krenulo naopako: Zapad i propast demokratije na Bliskom istoku“ (Yale University Press, 2024).
Copyright: Project Syndicate, 2024.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
