„Rat ili mir? Diktatura ili demokratija? Budućnost Evrope je na kocki i od nas zavisi“: Analiza Timoti Gartona Eša za Gardijan o EU

Onda odete starim sporim vozom samo nekoliko sati na istok i provedete vreme u skloništima i razgovarate sa teško ranjenim vojnicima uz priče iz rovova koje podsećaju na Prvi svetski rat.

Aplikaciju Air Alarm Ukraine držim aktivnom na svom telefonu, tako da me njena upozorenja o vazdušnim napadima na ukrajinske gradove svaki dan podsećaju na tu drugu Evropu.

U našoj politici postoji srodna dualnost, navodi Garton Eš. Mnoge evropske zemlje i dalje imaju vlade na spektru između levog i desnog centra, često sa komplikovanim koalicijama, ali su sve na ovaj ili onaj način posvećene tome da i liberalna demokratija i Evropska unija funkcionišu.

U Poljskoj možemo ove nedelje da proslavimo povratak takve vlade pod Donaldom Tuskom, izbacivanjem populističke nacionalističke partije koja je opasno ugrozila demokratiju zemlje.

S druge strane, populističke nacionalističke stranke tvrde desnice postigle su zapažene uspehe, od pojave Đorđe Meloni na mestu premijerke Italije prošle godine, do zabrinjavajućih regionalnih izbornih dobitaka nemačke Alternative za Nemačku (AfD) i nedavne izborne pobede desničara Gerta Vilders u Holandiji.

Mađarski lider Viktor Orban agresivniji je nego ikad jer radi protiv interesa i vrednosti EU, a istovremeno iskorišćava sve prednosti članstva u njoj. (Bregziteri su barem bili pošteniji da napuste klub koji mrze.)

Ove dve Evrope vodiće političku bitku jedna sa drugom na važnom samitu EU koji danas počinje u Briselu. Ono što oni odluče značajno će uticati na šire pitanje da li se krećemo ka Evropi rata ili mira, diktature ili demokratije, dezintegracije ili integracije.

Puna invazija Vladimira Putina na Ukrajinu 24. februara 2022. okončala je period posle zida – onaj koji je počeo padom Berlinskog zida 9. novembra 1989. – i sada smo u godinama formiranja novog perioda čije ime i lik koji još ne poznajemo.

U politici, kao i u odnosima, važni su počeci. Prvih nekoliko godina nakon 1945. postavili su osnovne parametre za za evropski poredak koji je trajao decenijama nakon toga, kao i godine neposredno posle 1989.

Intelektualno, evropski lideri to znaju. To je tema hiljadu govora političara i vebinara istraživačkih centara. Rat Rusije protiv Ukrajine značajno je promenio stavove o bezbednosti u zemljama kao što su Nemačka i Danska, da ne pominjemo Finsku i Švedsku, koje su katapultirale od dugotrajne neutralnosti do članstva u NATO.

Ali emocionalno, i u širem društvu, to je mnogo manje jasno. Ranije ove godine, jedan student na Getingenskom univerzitetu me je pitao da li mislim da će postojati nova evropska generacija „22ers“ – njihova posvećenost izgradnji bolje Evrope oblikovane uticajem najvećeg rata u Evropi od 1945.

Postavljao sam to pitanje širom kontinenta od tada, ali povratne informacije nisu ohrabrujuće. Čak i u Češkoj i Slovačkoj, ljudi odmahuju glavom i kažu „ne baš“.

U zapadnijim državama poput Italije, Španije, Portugala ili Irske, negacija je još odlučnija.

Delimično je to zbog veoma robusnosti evropskog poretka izgrađenog od 1945. koji se proširio i produbio od 1989. Ljudi koji žive u zemljama koje pripadaju NATO-u i EU još uvek ne veruju da rat može doći pred njihova vrata.

Sa mnoštvom problema kod kuće – od inflacije do socijalnih država – oni razumljivo ne žele da se suoče sa zastrašujućim izazovima svuda oko nas, od rata na istoku do migratornih pritisaka na jugu, od topljenja ledene kape na severu do izgleda za drugo predsedništvo Donalda Trampa na Zapadu. A njihovi političari oklevaju da im to kažu direktno, iz straha da neće ponovo biti izabrani.

Razapeta između te dve Evrope, EU bi trebalo da reši mnoga od ovih pitanja pre Božića. Na ovonedeljnom Evropskom savetu, lideri EU bi trebalo da donesu ključnu odluku da otvore pregovore o članstvu sa Ukrajinom, da joj daju stalnu vojnu i finansijsku podršku (naročito zato što je to upitno iz Vašingtona) i da dopune budžet EU kako bi to omogućili.

Ali Orban preti da će staviti veto na sve to. Oni takođe imaju za cilj da razgovaraju o ratu Izrael-Hamas – u vezi sa kojim je EU podeljena i neefikasna, iako sukob direktno ugrožava odnose među zajednicama u našim društvima – kao i o bezbednosnoj i odbrambenoj politici koja postaje hitna kako se suočavamo sa perspektivom predsednika povratka Trampa u Belu kuću koji povlači tepih ispod nas.

Sledeće nedelje, ministri finansija EU bi trebalo da se dogovore o francusko-nemačkom kompromisnom sporazumu o novim fiskalnim pravilima koja su toliko komplikovana i dvosmislena da ih je, čak i sa hladnim, vlažnim peškirom omotanim oko glave teško razumeti.

Ipak, budući ekonomski rast Evrope i poslovi koji mladim Evropljanima nude životne šanse zavisiće od njihovog efekta.

Špansko predsedavanje EU takođe teži da dobije saglasnost o novom paketu EU o migracionoj politici. Pitanje migracija muči politiku većine evropskih zemalja. Italija je sklopila dogovor sa Albanijom o procesuiranju tamošnjih tražilaca azila.

Nemačka koaliciona vlada uvodi strogu novu politiku migracije. U Francuskoj je vlada Emanuela Makrona upravo pretrpela poraz na svom novom zakonu o imigraciji, jer ga desnica nije smatrala dovoljno oštrim. (U tom pogledu, Britanija je sasvim tipična evropska zemlja, samo što to ne zna i želi da to uradi sama.)

U osnovi svih ovih pitanja, koja su sama po sebi dovoljno krupna, jeste još veće: može li demokratska, na zakonu zasnovana politička zajednica od 27 veoma različitih zemalja, bez ijednog hegemona, zaista da se drži zajedno i da ostvari rezultate?

Pitanje reforme EU kako je ne bi mogli potkopati nevaljali akteri kao što je Orban generalno se postavlja u kontekstu mogućeg proširenja radi stvaranja Unije od više od 35 država članica, ali dilema je već tu.

Kako je evropska stranačka politika fragmentirana, to znači rvanje ne samo sa 27 različitih nacionalnih interesa, već i sa dodatnom složenošću više koalicionih vlada. I da budemo jasni: ovakva vrsta i obim nehegemonističke unije po saglasnosti nikada ranije nije viđena u evropskoj istoriji i nema pandan nigde drugde u današnjem svetu.

Koja će od dve Evrope pobediti? To je pitanje koje su mi svuda postavljali ove godine, jer očigledno istoričari moraju da znaju budućnost. Ali odgovor ne leži u nekom neizbežnom istorijskom procesu, već u nama samima. Na nama je, zaključuje Timoti Garton Eš.