Tramp često ističe svoje pobede, ali kako će ga zapravo pamtiti istorija?

Nakon jednog rata, nekoliko značajnih odluka Vrhovnog suda i bezbroj kasnovečernjih objava na društvenim mrežama, Tramp sada tvrdi da je ostvario svoju najveću pobedu do sada, navodeći da je Ameriku ponovo učinio velikom uoči njene 250. godišnjice.

Kao i obično, Tramp u svojim tvrdnjama meša određenu dozu istine sa znatno većom dozom preterivanja dok sve dublje ulazi u drugi predsednički mandat koji donosi nezamislive potrese, piše CNN.

Dok ubrzano gradi svoje političko nasleđe – doslovno u cementu i mermeru – koje će uskoro obuhvatiti i trijumfalni slavoluk, kao i veliku balsku dvoranu Bele kuće, još je prerano procenjivati da li će se svrstati među zaista uticajne američke predsednike čija su dostignuća nadživela njihove mandate.

Tramp je juče ponovo proslavio pobedu nakon što je Vrhovni sud okončao niz presuda od velikog političkog značaja donetih na kraju svog zasedanja.

Uopšteno gledano, konzervativna većina u Vrhovnom sudu proširila je Trampova predsednička ovlašćenja, delom zato što, poput njega, zagovara snažniju izvršnu vlast. Sud mu je istovremeno doneo važne političke pobede u oblastima poput imigracije, ali je u pojedinim slučajevima ograničio njegove težnje ka gotovo neograničenoj vlasti kada su se one našle u suprotnosti sa jasnim odredbama Ustava.

Vrhovni sud je, međutim, srušio dva ključna stuba političke agende pokreta MAGA („Učinimo Ameriku ponovo velikom“). U februaru je zaustavio Trampov trgovinski rat, presudivši da zakon ne daje predsedniku ovlašćenje da jednostrano uvodi carine. Juče je osujetio još jedan od njegovih ambicioznih ciljeva u oblasti imigracije, poništivši izvršnu uredbu kojom je nastojao da ukine pravo na državljanstvo po rođenju.

Predsednik Vrhovnog suda Džon Roberts naveo je da je namera autora 14. amandmana Ustava bila potpuno jasna. „Danas održavamo to obećanje“, napisao je Roberts u obrazloženju većinske odluke.

Ipak, konzervativna većina u Vrhovnom sudu često je donosila odluke koje idu u prilog Trampu kada je reč o imigraciji, pružajući podršku politici koja mu je pomogla da dva puta osvoji Belu kuću.

Prošle sedmice Sud je ograničio ulogu nižih sudova u odlučivanju o predmetima osoba iz zemalja poput ratom pogođene Sirije i Haitija, kojima je odobren privremeni zaštićeni status za boravak u Sjedinjenim Američkim Državama.

U još jednoj pobedi za Belu kuću tokom ovog mandata, sudije su odlučile da Tramp može ponovo da primeni kontroverznu politiku čiji je cilj ograničavanje zahteva za azil na graničnim prelazima.

Jedan od najopipljivijih pokazatelja Trampovih političkih uspeha i neuspeha jeste njegova i dalje snažna dominacija u Republikanskoj stranci. Tramp otvoreno uživa u političkom porazu republikanskih zakonodavaca koje smatra jereticima pokreta MAGA i koje je pokušao da ukloni kroz unutarstranačke izbore.

Međutim, pojavljuju se znaci da njegov čvrst stisak nad strankom možda slabi. Haotična situacija među republikanskom većinom u Predstavničkom domu u utorak dodatno je ugrozila njegove pokušaje da popravi skroman zakonodavni učinak svog mandata.

Istovremeno, grupa republikanskih senatora koja se protivi Trampu blokira njegove napore da usvoji zakon koji bi mogao da dovede do smanjenja broja birača upisanih u biračke spiskove uoči izbora na polovini predsedničkog mandata.

Tramp sebe vidi kao globalnog pobednika

Tramp takođe tvrdi da niže uspehe i na međunarodnoj sceni bez presedana.

„Sada nas svi poštuju. Više nam se niko ne smeje“, rekao je prošle sedmice otvarajući Veliki američki državni sajam. „Više nismo predmet podsmeha. Mi smo najmoćnija zemlja na svetu.“

Ako se činjenica da su Sjedinjene Američke Države postale najnepredvidljivija sila na svetu može smatrati pobedom, onda bi Tramp mogao biti u pravu. Međutim, prema tradicionalnim merilima globalnog liderstva, njegova politika ostavila je SAD izolovanijim, suočenim sa nepoverenjem saveznika i ozbiljnim pitanjima o njihovom stvarnom uticaju u svetu.

Tramp često kao primer jedinstvene američke moći ističe spektakularnu akciju specijalnih snaga u kojoj je uhapšen venecuelanski lider Nikolas Maduro. Međutim, upravo takva samouverenost možda je doprinela tome da predsednik uđe u rat sa Iranom, koji je započeo uspešnim vojnim udarima, ali se potom pretvorio u pat poziciju.

Memorandum o razumevanju kojim je sukob okončan doneo je Teheranu značajne koristi uz malo ustupaka zauzvrat. Islamska Republika moraće u potpunosti da ispuni Trampovu tvrdnju da se trajno odrekla nuklearnog oružja kako se taj rat ne bi smatrao američkim neuspehom.

Ipak, Tramp će naredne sedmice na samitu NATO-a u Turskoj moći da istakne povećanje izdvajanja članica Alijanse za odbranu. Generalni sekretar NATO-a Mark Rute prošle sedmice je u Ovalnu kancelariju doneo grafikon koji je nazvao „Trampov bilion“. Obraćajući se novinarima, rekao je: „Ovo je vaš predsednik, ali i lider slobodnog sveta, koji preuzima vodeću ulogu kada je to potrebno.“

Stručnjaci, međutim, upozoravaju da bi Tramp i na predstojećem samitu mogao oštro da kritikuje članice Alijanse koje još nisu ispunile obećanja o povećanju vojne potrošnje. Ni prethodni američki predsednici nisu uspeli da izdejstvuju takve obaveze, ali bi cena Trampove pobede mogla biti visoka.

Transatlantski savez, koji je odneo pobedu u Hladnom ratu, danas prolazi kroz ozbiljnu krizu, a Tramp je u sukobu čak i sa nekolicinom saveznika koje je ranije smatrao bliskim partnerima, uključujući i italijansku premijerku Đorđu Meloni.

Haos kao dokaz pobede

Podeljenost i sukobi predstavljaju jedno od osnovnih obeležja trampizma.

Njegove pristalice haos doživljavaju kao dokaz uspešnog predsedničkog mandata. Sa zadovoljstvom posmatraju slabljenje globalnih i vašingtonskih političkih elita. Kritičari bi pokušaj Ilona Maska da drastično smanji obim savezne administracije mogli oceniti kao neuspeh.

Međutim, projekat DOGE oličava ideju koju je Stiv Benon izneo još u prvim danima Trampovog prvog mandata, kada je najavio da će Tramp sprovesti „demontažu administrativne države“.

Zbog toga politički analitičari u Vašingtonu Trampa ocenjuju prema merilima koja pokret MAGA verovatno uopšte ne bi prihvatio.

Ipak, Trampovo shvatanje pobede često za sobom ostavlja ozbiljne posledice u vidu urušavanja demokratskih vrednosti. Takve posledice mogu biti dugotrajne. Kao primer navode se Rene Gud i Aleks Preti, američki državljani koji su ubijeni u Minesoti tokom protesta protiv racija usmerenih na imigrante.

Mask, najbogatiji čovek na svetu, otvoreno je slavio gašenje Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID), poredeći to sa ubacivanjem institucije u „mašinu za seckanje drveta“. Iako je agencija često kritikovana kao preglomazna, spasila je milione života, promovisala američke vrednosti u zemljama u razvoju i predstavljala važan instrument američke „meke moći“.

U svojoj knjizi „Umeće sklapanja poslova“ („The Art of the Deal“), Tramp je napisao da je njegova prednost u tome što „razmišlja na veliko“ dok „većina ljudi razmišlja sitno“ jer se, kako tvrdi, „plaše pobede“.

Takav pristup možda daje rezultate u poslovima sa nekretninama, ali ostaje pitanje da li predstavlja odgovarajuće merilo za uspešnost jednog predsedničkog mandata.

Njegove trenutne političke teškoće sugerišu da nije tako. Posmatrano kroz tradicionalne ekonomske pokazatelje – stopu nezaposlenosti, rast bruto domaćeg proizvoda i inflaciju, koja je i dalje viša od poželjne, ali znatno niža nego za vreme administracije Džoa Bajdena – američka ekonomija pokazuje otpornost.

Članovi Trampovog kabineta uspeh mere finansijskim pokazateljima.

„Industrijski indeks Dau Džons sada je iznad 50.000 poena“, izjavila je svojevremeno bivša državna tužiteljka Pem Bondi, kao da je rast berze dovoljan odgovor na optužbe da podržava predsedništvo koje narušava vladavinu prava.

Građani, međutim, ekonomiju procenjuju drugačije. Njima su važni mogućnost da plate kiriju, pristup zdravstvenoj zaštiti, cene hrane i troškovi čuvanja dece.

Ako Trampovo ismevanje pitanja pristupačnosti života dovede republikance do poraza na kongresnim izborima u novembru, biće teško njegov mandat oceniti kao uspešan. U tom smislu, rekordno nizak rejting u istraživanjima javnog mnjenja mogao bi biti pouzdaniji pokazatelj.

Kada se predsednički mandati završe, istorija ih uglavnom pamti po nekoliko ključnih dostignuća.

Budući istoričari možda će teško objasniti kako je Tramp čitavu deceniju dominirao američkom političkom scenom i javnim životom. Ali istorija ga neće ocenjivati prema kriterijumima koje je sam postavio. Njegov učinak porediće se sa predsednicima poput Abrahama Linkolna, koji je sačuvao jedinstvo zemlje, i Frenklina Ruzvelta, koji je izveo Sjedinjene Američke Države iz Velike depresije i predvodio ih do pobede u Drugom svetskom ratu.

Za istoriju neće biti dovoljno to što je izazvao duboke političke potrese. Ona će procenjivati da li će njegova dostignuća – osim nesumnjivog proširenja predsedničkih ovlašćenja – nadživeti čak i građevinske projekte kojima je obeležio svoj mandat, uključujući obnovu reflektujućeg bazena ispred Linkolnovog memorijala.