Čik pogodite gde žive Grgeči, Bufani, a gde je grad Lonče: Koji su najčudniji nadimci u Srbiji 1Foto: Pixabay / Dimhou

U mnogim krajevima Srbije ljudi se često bolje poznaju po nadimcima, nego po imenima. Nadimak se za čoveka „zalepi kao žvaka za cipelu“ i ostaje tu za ceo život. Neki od njih se prenose iz generacije u generaciju, mada, ima i onih „generalnih“ za žitelje pojedinih mesta i gradova.

Reporteri Danasa na lokalu prošetali su po gradovima u Srbiji i saznali neverovatne priče o lokalnim nadimcima gradova, porodica, ljudi, pa čak i zgrada.

Živopisno u Majdanpeku

U Majdanpeku, na Istoku Srbije, ima čak i porodičnih nadimaka, koji se prenose sa generacije na generaciju, ali i onih koje su ljudi zaslužili zbog nekog događaja.

Interesantno je, međutim, da stanovnici dva gradska naselja u opštini, Majdanpeka i Donjeg Milanovca, imaju generalni nadimak – Bufani i Grgeči.

Čik pogodite gde žive Grgeči, Bufani, a gde je grad Lonče: Koji su najčudniji nadimci u Srbiji 2
Majdanpek, Foto: Gradimir Bogdanović

Objašnjenje za Grgeče je više nego lako, budući da je Donji Milanovac, koliko god se puta selio u prošlosti, uvek bio na obali Dunava, a grgeč je jedna od dunavskih riba. Niko sa sigurnošću ne može da kaže kada su Grgeči ušli u opticaj, a pretpostavka je da je iz 20. veka.

Bufani su, međutim, mnogo stariji, pa smo za objašnjenje porekla ovog nadimka za Majdanpečane potražili pomoć istoričara i etnologa.

-Tokom 1849. godine, kada su iznova počeli rudarski radovi u Majdanpeku, glavni problem bio je nedostatak radne snage. U to vreme u Austrijskom carstvu desila se burna revolucija, koja je započela 1848. i bila u toku i naredne godine, a koja je dovela i do nacionalnih sukoba u krajevima nastanjenim Mađarima, Nemcima, Rumunima i Srbima. Ove pojave, istovremeno, uslovile su mnogobrojne prelaske Rumuna, iz nemirnih krajeva Habzburške monarhije u istočnu Srbiju, u kojoj je postojala potreba za radnicima – kazao nam je istoričar Miloš Petrović.

Te 1849. godine upravu nad rudnikom preuzeo Jozef Abel, koji je u kneževsku rudarsku službu primio oko 200 ljudi, svi su bili Rumuni, poznati u Banatu pod nazivom Bufeni.

-Vremenom su transkripcija i kolokvijalni govor naziv ovog naroda pretvorili u ,Bufani. Takođe, vreme je dovelo do toga da je ova narodnost gotovo iščezla u Majdanpeku ili je u potpunosti prihvatila srpski jezik i kulturu. Međutim, i pored toga, njihovo ime, ne samo da je ostalo do današnjih dana, već je prošireno na sve stanovnike Majdanpeka, svih nacionalnosti – kaže Miloš Petrović.

Naziv Bufani, prema istraživanjima etnologa Pauna Es Durlića, potiče od rumunskog naziva za sovu, a Bufani, kao nadimak, pokazuju socio-ekonomski status i status samog etnosa.

– Naime, Bufani su bili građani jer je Majdanpek u to doba imao status okružne varoši i svojim grupnim nadimkom razlikovali su se od stanovnika drugih, seoskih naselja koje su nazivali Gogomani – objašnjava etnolog-antropolog Aleksandar Repedžić, rođeni Majdanpečanin.

Kada su u pitanju porodični nadimci, Repedžić objašnjava da su porodice na taj način bile izdvajane, da su nastajali i od zanimanja kojim je porodica privređivala i da su vrlo često od nadimaka nastajala prezimena.

-Od porodičnog nadimka Rapiđe (brzo) nastalo je naše prezime Repedžić, Šalarevići su imali pretka koji je izrađivao sedla i samare, a Krčmarevići krčmara. I u današnje vreme nadimci se nasleđuju, ali im se forma prilagođava vremenu, pa su oblici malo promenjeni, ali u korenu reči ostaju isti – priča etnolog-antropolog Aleksandar Repedžić.

Primer nepromenjenog nadimka kroz tri generacije ima porodica Stojčić iz Donjeg Milanovca koje svi znaju kao Boboke, a nadimku je kumovao vlaški jezik, zastupljen u istočnoj Srbiji.

U Donjem Milanovcu se po porodičnim nadimcima prepoznaju Ripčići, Pljoskani, Pipilješkovi koje generacijama nose, a jedan je Milanovčanin svoj nadimak iskoristio u reklamnoj poruci.

Naime, Vasilije Đurković kome je nadimak prvo bio Đurka izveden od prezimena, pa postao Ćurka, u vreme kada je proizvodio i prodavao kokice na gradskoj štrafti, svoj proizvod reklamirao je natpisom: „Kod Ćurana Vase kokice prve klase“.

Zaječarske Skure

Dok smo još na terenu Istočne Srbije, nije na odmet da upitamo za nadimke i kolegu Vladimira Stankovića, rođenog u Knjaževcu i autora knjige „Montevideo, Bog te video“, po kojoj je snimljen istoimeni film.

On za Danas kaže da su nadimci dvojaki – jedni se nadenu detetu u kući od milošte, a drugi se daju iz podsmeha, ali da se zbog toga mnogima kršteno ime slabo zna izvan kuće.

– Mnoge familije vuku iste nadimke od dede, oca do sinova, pa čak se i ženska deca nazivaju po nadimcima. Primer je nadimak Skura. Braća Miško i Zoran nose nadimak Skura, ali i njihova sestra Mira – ističe sagovornik Danasa.

Staković kaže da su u Zaječaru najčešći nadimci vezani za zanat ili posao, ali često ljudi dobijaju i nadimke po fizičkim osobinama ili manama.

U prilog Stankovićevim rečima ide to da u Zaječaru postoje nadimci Pekar, Kuvar, ali i Krvopija, zato što čovek radi kao laborant u bolnici.

Takođe, ima i nadimaka po životinjama kao što su Aca Glista, Ćira Slon, Boža Gugutka, Boban Vaška, Jež i Jare.

Da li ste čuli za špicnamet?

Kako se u poslednjih nekoliko decenija u Novom Sadu izmenila struktura stanovništva, teško da se može utvrdi kakvi su to „autohtoni“ nadimci u ovom delu Srbije, a kako neki ljudi nose i po više nadimaka, istraživanje takve pojave predstavljalo bi veliki izazov.

No, govoreći o nadimcima u Novom Sadu i Vojvodini, postoji jedan karakterističan pojam – špicname, ili špicnamet, kako ga još naziva lokalno stanovništvo, što takođe predstavlja jednu vrstu nadimka, koja se, najčešće, uz prezime, prenosi s kolena na koleno.

Međutim, to nije pojava koja se vezuje isključivo za srpski narod, prisutna je širom ovih krajeva.

A kada se kaže „špicnamet“, kako objašnjava za Danas etnološkinja Dušanka Marković, to se može tumačiti i kao pogrdan pridev u osnovi, ali u osnovi, većina tih nadimaka ne sadrži takav element, nego su, štaviše, afirmativni, odnosno pohvalu.

„Ne možemo reći da je to karakteristično samo za naše krajeve, pre se to može vezati i za Liku ili Hercegovinu i Crnu Goru, nego za Vojvodinu, s tim što je glavna razlika nastala u tome što se kod nas odomaćio nemački izraz“, naglašava Marković.

A taj izraz sastavljen je od dve reči – spitz, koja u prevodu označava nešto otštro, šiljato, i name, koji označava ime.

Ovdašnji svet dodao je i slovo „t“, te se dobija namet, što aludira o nadimku kao o nečemu nametnutom, dodatom.

A kako je špicname(t), nametnut?

Dušanka Marković kaže da to zavisi od slučaja do slučaja, i da se uglavnom špicnamet nasleđivao od oca ili dede, po muškoj liniji. Špicnamet je uglavnom namenut od društva, okoline, prijatelja, na osnovu različiitih motiva.

„Nadimak se dobijao po zanimanju, fizičkim ili govornim manama, uzrečicama, po poreklu, profesiji, različiti su izvori. To se veže za jednog čoveka, i kasnije se prenosi na njegovo potomstvo“, objašnjava etnološkinja.

Svaka porodica ima svoj specifičan špicname, te tako imamo Jovanović Vakin, srbobranski Manojlovići delili su se na Dimin i Bašin, Stefanovići su nazvani Reljin.

Kada je Živko Nikolić u bitci kod Sente ubio Džafer pašu, i tako rešio bitku koja se odigrala u 18. veku, osim grofovske titule, dobio je i nadimak Džafer.

To špicname u familiji Nikolić koja potiče od Živka, nose i dan danas, pa tako je Isidor Nikolić Džafer bio prvi župan Bačke i Torontolske županije nakon Bune 1948 godine.

Poznat je bio i kao veliki intelektualac i pisac tog vremena.

U Lici i Dalmaciji ova prezimena često su pretvarana u prezimena, a ukoliko je bilo više porodica sa istim prezimenom, onda su dobijali različite špicnamete , da bi ih razlikovali ko je ko.

U Subotici Teze i Terike

Na severu zemlje, u Subotici, nadimke najčešće nadevaju onima koji nemaju upečatljivo ime ili se pak ono sreće prečesto.

– Onaj ko nosi retko ime, neće imati brigu oko toga da li će ga drugi zapamtiti. Nadimci se uglavnom izvode od imena ili prezimena, a nastaju i slučajno, iz šale – kaže za Danas Dejan Mrkić iz Istorijskog arhiva u Subotici.

Kod Bunjevaca se nekada davno pojavila potreba za porodičnim nadimkom. Naime, vremenom su se porodice, zbog svoje brojnosti, otuđile od nekih svojih grana, a pošto su i dalje delile isto prezime, neke familije su dobile nadimak koji su delile.

Čik pogodite gde žive Grgeči, Bufani, a gde je grad Lonče: Koji su najčudniji nadimci u Srbiji 3
Subotica, Foto: J. P.

Određeni nadimci su dobijeni još u kolevci, od roditelja. Česti su Bata, Braca, Ečika (za brata) i Beba ili Seka (za mlađu sestru).

Ako bi pod nekim nadimkom pojavilo njih previše, on bi izgubio svoju svrhu, a to je prepoznatljivost.

Tako su tipično subotički nadimci Antuš, Tuna, Pipko, Lozan, Teza, Terika…

Od Kajgane do Beljinih i Bambija u Zrenjaninu

Nekada su čitave porodice u Banatu imale „špic name“, odnosno nadimak, pa se znalo čiji si ako si od Popovih, Beljinih, Pop Mihajlovih ili Prokinih.

U Novom Miloševu jedna porodica imala je nadimak Krompirovi, a poznati su vršački nadimci Milan Brica i Jova Kožurica, u Zrenjaninu porodica Kozlovački ima i danas nadimak Kajgana, a Simini u Sivcu bili su Vavini.

„Špic name“ za porodice bio je kao drugo prezime, jer ako u nekom mestu puno porodica sa istim prezimenom, onda nadimak bliže određuje iz koje su familije.

Pa se tako razlikuju Popovi koji su Beljini, a ima Loginovi, Cvejini, Učiteljevi.

Danas se nadimci vezuju samo za ličnost jedne osobe. A najpoznatiji nadimci su onih javnih ličnosti, sportista, glumaca, mada đaci i dalje vole da daju nadimke svojim profesorima.

Najpoznatiji nadimci profesorima u Zrenjaninu su Bakuta, kada je profesorka pred penziju, Baba žvaka, za profesore koji kažnjavaju učenike koji žvaću žvake, pa onda Buljava, za stroge profesore, Mljeka i slično.

Poznat je svima i nadimak Janoša Vajsa, zrenjaninske legende i pred kraj života klošara, koga su mladi prozvali Kanzas jer je obožavao vesterne i uvek bi usred projekcije ustajao i uzvikivao: „Šest puta te upucam! „, uživljavajući se u scene filma.

Poznat je i nadimak fudbalera Zorana Tošića koga svi znaju kao Bambi, a dobio ga je kao osmogodišnjak na bazenu u Zrenjaninu.

– Došao sam sa duplom plazmom, bio sam dosta sitniji od ostalih, a jedan od saigrača je rekao: „Od sada ćemo te zvati Bambi“, i stvarno sam ostao Bambi. Više ljudi me zna po tom nadimku – objasnio je svojevremno poreklo svog nadimka fudbaler Tošić.

A od nadimaka među Zrenjanincima tu su još Cane, Ciki, Kića, Guta, Proka, Lemi dok se ženama nadevaju nadimci Ceca, Mima, Mara, Veca, Jaca.

Kikindsko selo Bašaid nenadmašno

Kažu da je selo Bašaid, koje sa nalazi na teritoriji grada Kikinde, najpoznatije po porodičnim nadimcima.

– Bašaidci su specifični zbog svojih nadimaka. Nadimak moje familije je Jovančićovi, kao mali Jovan. To „špic name“ je nastalo tako što je jednom prilikom moj stric na nekom slavlju ustao da se veseli. Pored je bio jedan čovek poprilično krupniji od njega. Taj gospodin je rekao: „Ja sam Jovan“, a moj stric je uzviknuo: „I ja sam Jovan!“, tada mu je ovaj uzvratio: „Ne, ti nisi Jovan, ti si mali Jova, Jovančić“. I tako je ostao nadimak moje porodice Jovančićovi – objašnjava Strahinja Popov, predsednik KUD „Bašaid“.

Porodica Kiurski iz Bašaida dobila je isto neobičan nadimak ali su ga dobile i mnoge druge.

– Moje „špic name“ je Brazdušini. Ja sam Branka Brazdušina sin. Tu je su i Kurtać, Šengin, Krmačica, Kukureca, Vrabac, Kiraj – nabraja Dragan Kiurski, viši muzejski pedagog.

U Šapcu su svi građani dobili isti nadimak

Šapčani su prepoznatljivi po vedrom duhu i šalama, a da bi se ispričala priča o nadimcima, potrebno je prvo objasniti nadimak koji sami nose.

O tome kako su postali Čivijaši, postoji nekoliko verzija, ali ona koja se najčešće navodi i koju Šapčani sa osmehom prepričavaju, vezana je za dolazak kneza Mihaila Obrenovića u ove krajeve.

Knez je došao u posetu kod svog strica Jevrema Obrenovića, koji je u prvoj polovini 19. veka, bio obor-knez Šabačke nahije.

Priča kaže da su iz fijakera, kojim se vladar po gradu vozio, uspeli da izvuku čiviju, odnosno klin koji drži točak, zbog čega je on završio u prašini, a oni dobili nadimak Čivijaši.

Bilo kako bilo, Šapačne su od tog dana prozvali Čivijašima, a oni sami, svoj nadimak neguju i s ponosom nose, pa čak organizuju i manifestaciju pod nazivom “Čivijada”, kao belosvetski vašar humora i satire.

Ljudi iz ovog kraja, rado zbijaju šale na tuđ, ali i na svoj račun, pa su tako nadimci česti, a neki ih imaju i više u toku života.

Najčešće se daju po nekoj osobini , događaju ili na osnovu fizičkog izgleda.

– Nekada sam bio tužan zbog svog nadimka, a dobio sam ga još u osnovnoj školi. Bio sam debeljuca, pa su me u šali prozvali Šibica. Nadao sam se da će kratko trajati i ubrzo biti zaboravljen, ali nadimak se održao evo sve do zrelih godina. Naravno, više mi ne smeta, naprotiv, drago mi je kada me tako oslove, jer znam da je to neko ko me dugo poznaje. Bilo je još nadimaka, obično Mićo, zbog imena Milorad, ili Miki, ali kako vreme prolazi, Šibica mi je ipak najdraže, jer me podseća na mladost – objašnjava penzioner Milorad Lukić.

Inače, u Šapcu teško da postoji osoba koja nema nadimak, a nekada su ljudi poznatiji po njima, nego po i menu i prezimenu.

Ima i slučajeva da se nadimak prenosi s kolena na koleno. Primera radi, ako biste rekli Branko Ivanković, malo je onih koji će prepoznati da je reč o jednom od dobro poznatih, starih Šapčana.

Međutim, ako kažete čika Kursula, onda je jasno o kome je reč…

– Nadimak sam nasledio od oca. On je kao klinac recitovao, još dok je bio u Debrciu, pesmicu o poznatom megdandžiji u Karađorđevoj vojsci Jovanu Kursluli. Reči pesmice su išle nešto kao: „Varvarinsko polje, pritisla vojska“ . Njega su tada prozvali Kursula od 11. godine, a nadimak se posle preneo i na mene – objašnjava čika Brana Kursula.

Inače, Šapčani neobične nazive, ne daju samo jedni drugima. Zanimljivo je da su pre nekoliko decenija, čitavo jedno naselje prozvali po američkoj državi Južna Karolina.

Godinama, on se toliko odomaćio i postao opšteprihvaćen, da je danas u Šapcu sasvim normalno reći da neko žvi u Južnoj Karolini.

Nadimci Kragujevčana ušli i u Leksikon grada

U Šumadiji postoji izreka da ko nema nadimak – taj je ništa. Kao da nije ni postojao. Baš zbog toga i ne čudi činjenica da su nadimci Kragujevčana posebna leksikografska odrednica u Kragujevačkom leksikonu koji je „Službeni glasnik” objavio pre desetak godina.

Kao specifičan fenomen autori Leksikona navode primer najvećeg ktitora Saborne crkve Sime Radulovića koga niko nije znao po imenu već samo po nadimku Mufljuz, zbog cepidlačenja i cicijašenja.

Čik pogodite gde žive Grgeči, Bufani, a gde je grad Lonče: Koji su najčudniji nadimci u Srbiji 4
Kragujevac, Foto: Z. S. M.

Mnogi Kragujevčani čiji su očevi streljani u Šumaricama ili poginuli u Drugom svetskom ratu nazivani su po majkama koje su ih odgajale, poput Zorana Zarije Rakovića (člana „Sedmorice mladih”) – Micinac ili poznatog pevača Zorana Gajića – Grozdinac. Poznati košarkaš Dušan Janićijević, takođe je imao nadimak po majci – Zaginac.

Poznati glumac Ljubomir Ubavkić, zauvek je, zbog izgovora klatna na zidnom časovniku na času francuskog u Gimnaziji – ostao Pendula. Po imenu svog lokala Alksandar Ranković zauvek je ostao Aca Bahus.

U Kragujevačkom leksikonu lepo su zaključili da danas malo ko zna po pravom imenu i prezimenu Dragoslava Petrovića, Dušana Tomića, Milivoja Tasića, Miroslava Miletića, ali nema ko nije čuo za: Peru Duha, Duleta Pacova, Maketa Slikara i Miću Turčina.

Po etnologu Miletu Nedeljkoviću, nadimci u Šumadiji su određivani po najrazličitijim osnovama i često su iz njih kasnije proizlazila porodična prezimena, dok njegov kolega Petar Ž. Petrović u svojoj knjizi „Gruža” navodi da se u ovom kraju nadimci najčešće dobijaju u mlađim danima i to po telesnim (Bulja nije to što ste prvo pomisli nego ima buljave oči) i duševnim osobinama pojedinca, imenima ptica i životinja, uzrečicama, i naročito – po pogrešnom izgovoru nekih reči.

On navodi čitav niz smešnih, pogrdnih i uvredljivih nadimaka koji danas, na svu sreću, nisu u opticaju poput: Dilimać, Krkonja, Trtuša, Šmolja, Zelembać, Vuga, Macavuka, Murgo, Čarlama, Baraduk, Kožder, Vrkuta, Džando (svađalica), Čkurica, Cejkuna ili Dviska.
Kragujevčani nisu nadimcima štedeli ni svoje čelne ljude tako da je jedan od bivših predsednika opštine Živorad Nešić – zbog puta kojim je u grad stigao iz svog obližnjeg Jovanovca zauvek ostao – Džada, dok je funkcioner nekadašnjeg partijskog komiteta za sugrađane bio – Tabarka.

Užice puno Ercova

Skoro svaki Užičanin, Era, Ercov ima nadimak. Retko su nadenuti po dobrim osobinama, ali prilično često veoma precizno opisuju svog nosioca.

Ere su počele od svog grada, malog Carigrada, koji je zbog svoje „uglavljenosti“ među brdima, od mnogih dobio i nadimak Lonče. Istina, zimi se on preimenuje u Mordor zbog vizuelnog utiska koji ostavlja visok stepen aerozagađenja.

Osim zvaničnih imena, Ere su skoro svakom kutku grada nadenule i niz nadimaka. Tako su tu Promaja, Kec bar, Gušteraj, Palestina, a u njima „crvene“, „žute“, „zelene“ zgrade, ali i one baš posebne: Šarulja, Tele, Sivonja, Lepa Brena, Beli dvor.

Čik pogodite gde žive Grgeči, Bufani, a gde je grad Lonče: Koji su najčudniji nadimci u Srbiji 5
Užice, Foto: N. Kovacevic

U takvim zgradama, podrazumeva se, moraju živeti i ljudi poznati po nadimcima, poput nastavnika zvanog Metar ili ljubitelja brze vožnje – Fanđa. Na spratu ispod ili iznad je i Napoleon, koji je nadimak zaslužio svojim držanjem, dok je jedna Buca teška manje od 50 kilograma. Era zvani Lepinja nije se mogao pohvaliti lepotom, a čuvena Krigerka nežnošću.

Ipak, ponajviše je „glavonja“, ali taj nadimak skoro nikada nema veze sa obimom glave. Već duže, po nepisanom pravilu, označava neopravdano visokopozicioniranu osobu, uglavnom nesvesnu nedostatka ličnih kvaliteta.

U Vranju žive Kočani, Ćuftinci, Đavolčiki i Pogačarci

– U Vranju skoro svaka familija ima svoj nadimak, na koji je uglavnom ponosna. Međutim, poslednjih godina se dešava i da se nekome ne dopada nadimak, ali što se taj više otima, Vranjanci ga samo tako zovu, nikako drugačije – kaže za Danas Toma Vlajinac, iz poznate vranjske porodice Vlajinci.

Vranjske porodice uglavnom nadimke dobijaju po mestima odakle su se doselile, kao i po babama i dedama, ali i poslovima koje su obavljale.

– Neki su ih dobijali po mestima odakle su došli u Vranje, jer je grad bio mali, a ljudi počeli da se doseljavaju, najviše iz okoline – Mile Preobraženjče ili Joca Trebešinjče. Neko nosi nadimak po babama i dedama – Duško baba Denkin, Ljube baba Jevrosijin, Gace baba Mirin. Ima ih dosta – priča Vlajinac.

Objašnjava naš sagovornik, potom, porodice iz Vranja koje su nadimke dobile po poslovima kojima se bave.

– A, ima i onih koji su nadimke dobijali po stvari koju naprave ili poslove kojima se bave – jednom je bio nadimak Adžipišman. Kada god treba nešto da uradi, najpre se pišmani, odnosno odustane od toga, pa se kasnije prihvati posla. U Vranju živi i Stole Samardžija, Boce Kaledžija, postoji i Šnajder… – objašnjava Vlajinac.

Nadimak svoje familije, priča, „duguje“ jednoj babi iz okoline Zaječara.
– Moj čukundeda Janja Stošić bavio se trgovinom. Naša familija je nadimak dobila po babi koja ga je čuvala. Rano je ostao bez majke, a čuvala ga je baba iz okoline Zaječara, pa su je, zato, zvali Vlajinka. Čukundedu su zvali Janja baba Vlajinkin, i on se, iz ljubavi prema babi, predstavljao kao Janja Stošić Vlajinče. Vremenom je prezime Stošić sklonio i postao Janja Vlajinac. Sedam-osam generacija nosimo ovaj nadimak, Vlajinci – ističe on.

Ulicu Generala Belimarkovića u Vranju zovu po ovoj porodici, a nije to usamljen primer.
– Mnogo je ulica koje zovu po porodicama – Bićin sokak, Kozlin sokak i drugi – zaključuje Toma Vlajinac.

Iz Istorijskog arhiva „31. januar“ za Danas navode neke od vranjskih porodica sa karakterističnim nadimcima: Šopčiki, Paramuljci, Kočani, Čembrlenci, Gočobani, Đavolčiki, Barbačiki, Vodeničari, Kačamaci, Ćuftinci, Avramci ili Pogačarci.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.