Foto: M. S. / DanasU ovom mesecu očekuje nas Nacionalni dan bez duvanskog dima koji se obeležava 31. januara, u celoj Srbiji. Svi svetski pulmolozi pušenje i duvanski dim odavno su ocenili kao jedan od mogućih uzroka raka pluća.
Danas je već pisao da, po statističkim podacima, od raka pluća godišnje u Srbiji oboli oko 7.000 ljudi, dok skoro 5.000 izgubi život. Stručnjaci su složni u oceni da je rano dijagnostikovanje najvažniji preduslov za lečenje od ove opasne bolesti.
Koliko je to teška bolest, možemo videti na primeru Dragiše Stojanovića (72), penzionera iz Zaječara, koji je uspeo da se izleči. Imao je četvrti stadijum raka pluća koji je dao mestastaze na jetri.
Dragiša kaže da je „aktivan pušač bio od sedmog razreda osnovne škole do 2005“, što je više od 40 godina.
„Kada sam saznao za dijagnozu već sam video sebe u mrtvačkom sanduku. Oduzeo sam se kad su mi doktori iz Beograda javili da imam rak. Bio sam baš potišten, to je za mene bila katastrofa. Nisam verovao da to može da mi se desi, pošto sam bio sportista i lovac, kretao se često i boravio u prirodi. Zbunjeni i uplašeni smo bili svi u porodici“, priča za Danas Dragiša Stojanović.
Dijagnoza mu je, iz Instituta za plućne bolesti Kliničkog centra u Beogradu, poslata faksom.
„Niko od doktora mi nije govorio da ću umreti. Svi su me hrabrili, podsećali da idem samo napred, da ja ovo mogu da izguram, da nikako ne odustajem. Ponavljali su da je najbitnije da ne smem da klonem duhom, da se predam i da se trudim da održavam svoj imunitet. Stvarno sam osećao podršku lekara iz Zaječara i iz Beograda. Rekli su mi da bez obzira na to što se radi o četvrtom stadijumu raka pluća, postoji šansa da ga lakše podnesem nego neko ko je u prvom stadijumu“, priča Dragiša za Danas.
Doktori su mu savetovali da izbegava grupna okupljanja, zbog gripa ili prehlade, i hrabrili ga rečima da je „sve moguće“ i da će mu, „ako hemioterapija koju će na njemu primeniti bude uspešna, uskoro već biti bolje“.
„To se i videlo po rezultatima, jer je meni već posle prvog ciklusa hemioterapije bilo bolje. Rak mi je otkriven oktobra 2005, a lekari su konstatovali već u januaru sledeće godine da više nema metastaza na jetri. Nakon dva meseca od početka lečenja, kada je videla rezultate, jedna doktorka iz Zaječara mi je rekla da je sigurna da hemioterapije neću primati duže od tri ciklusa, odnosno šest meseci. I stvarno je na kraju tako bilo. Površina te mrlje na plućima vremenom se smanjivala“, priseća se naš sagovornik.
Kada mu je otkriven rak pluća u četvrtoj fazi, ni sam nije verovao da može da se izleči. Bio je depresivan, utučen i „nije mu bilo do života“.
„Čekao sam da umrem. Čitave dane provodio sam u krevetu, ustajao sam samo da odem do toaleta. Međutim, sve se promenilo mojim odlaskom u Beograd nakon prvog ciklusa hemioterapija, to je bio prelomni trenutak. Posle dva meseca lečenja, odnosno prvog ciklusa, otišao sam na kontrolu u Beograd, kako bi ustanovili kako ću se dalje lečiti. Doktori su mi rekli da se rak smanjuje, postepeno, ne drastično, ali, ipak, smanjuje. Meni je to bilo veliko ohrabrenje“, počeo je Stojanoviću da se vraća optimizam.
Verovao je da će pobediti ovu bolest.
„Strašnu volju sam imao. A, tokom prvog ciklusa nisam bio ni živ, ni mrtav. Žena me je stalno zapitkivala da li imam nameru da konačno ustanem iz kreveta. Onda sam, od toga odlaska u Beograd i lepih vesti da je rak počeo da se smanjuje, počeo da govorim sebi: ‘Čekaj, ako je posle prvog ciklusa hemioterapije meni bolje, pa ja mogu i hoću da živim’. Te 2005. sam imao 55 godina, dve trećine života prošle, ostala mi je još jedna. Govorio sam sebi da moram da guram napred“, u dahu priča ovaj penzioner iz Zaječara.
Iako je bio u četvrtom stadijumu raka pluća, mogao je „bez problema“ da diše, ali je puno kašljao i imao druge simptome.
„Kašljao sam, ali pretpostavljam da je to posledica ‘pušačkog staža’, jer sam bio aktivan pušač od sedmog razreda osnovne škole do 2005, kada sam saznao da sam teško bolestan. U početku, do te prve kontole u Beogradu u januara 2006, nisam ništa mogao da jedem, izgubio sam apetit i osećao sam velike mučnine pri samoj pomisli na hranu. Žena je u kuhinji kuvala, a ja sam je terao da zatvara vrata jer nisam mogao da podnesem miris onoga što sprema. Sa blizu 90 smršao sam na 73 kilograma“, seća se Stojanović.
Osećao je još i zamor i imao krvi u ispljuvku, što ga je, u početku, priznaje, uplašilo.
„Krv u ispljuvku imao sam tokom primanja hemioterapija. To me je uplašilo i podsetilo da sam i dalje bolestan, iako mi se stanje popravljalo. Međutim, moje nalaze pogledala je i bivša načelnica Grudnog odeljenja zaječarske bolnice, koja je rekla da krv u ispljuvku ne treba da me plaši i da je to samo posledica hemioterapije. To mi je dalo elan. A, počeo sam, malo po malo, i da jedem, odmah nakon te kontrole iz januara 2006, kada sam živnuo u potpunosti i lakše podnosio lek koji mi je stvarao mučninu. Pri kraju četvrtog i početkom petog ciklusa su i te mučnine prestale“, ističe Dragiša.
U njegovoj borbi sa rakom pluća najbitnija je, objašnjava, bila snaga volje i rešenost da pobedi ovo „zlo“, ali i podrška porodice i ljudi iz najbližeg okruženja.
„I te kako je porodica važna, ne mogu da vam objasnim koliko su se brinuli o meni. Bio sam izuzet od svih težih fizičkih aktivnosti. Moj sin Miljko je tada odigrao glavnu ulogu, a supruga Branislava pomagala u kući i brinula o meni. Osećao sam njihovu, kao i podršku pokojne tašte. Pio sam sokove od ceđenog i rendanog voća i povrća. Moja sirota supruga je sve to ručno cedila jer nismo imali blender. Jednu čašu od dva decilitra ona je sat vremena cedila“, sa zahvalnošću govori Dragiša.
A onda, već nakon poslednje hemioterapije, juna 2006 – dakle ni godinu dana od otkrivanja bolesti – na plućima Dragiše Stojanovića više nije bilo raka.
„Nakon šest primenjenih serija hemioterapije – nije više bilo znakova bolesti. Da sam definitivno izlečen, lekari su mi potvrdili 2011, pet godina posle završetka terapija. Do 2011. sam, na svaka tri, potom i na šest meseci, išao na kontrole. Trebalo je da prođe pet godina da bi se smatralo da ste izlečeni, ako vam se bolest, u međuvremenu, nije vratila. Bilo mi je čudno da sam izlečio rak“, iskren je Stojanović.
Pre nego što je našem sagovorniku saopštena dijagnoza sa Instituta za plućne bolesti, pomenute 2005. godine, on je uradio bronhoskopiju u Zaječaru.
„Tada je 20 ljudi radilo bronhoskopiju, a samo moji rezultati su bili negativni, tačnije pokazali su da nemam rak. Doktorka je to htela da proveri pa me je poslala za Beograd. Meni i dalje nije jasno kako je moguće da se na snimku iz septembra 2005, na toj bronhoskopiji rađenoj u Zaječaru, ne vidi rak, a samo mesec dana kasnije rezultati iz Beograda pokažu da sam u četvrtom stadijumu raka pluća, sa metastazama na jetri. Nemam objašnjenje“, zaključio je Dragiša Stojanović.
Dragiša, kao što sam kaže, uspeo je da pobedi rak, ali i pušenje koje je doveo u vezu sa svojom bolešću. Poruka je jasna.
Dragišina supruga: „Osetila sam da hoće da živi“
„Supruga Dragiše Stojanovića, Branislava, za Danas kaže da „umalo nije pala u nesvest“ kada je čula dijagnozu.
„U početku je bio nervozan, odbijao je da jede. Ležao je u krevetu, čekao da umre. Rekla sam mu: ‘Ti znaš da si bolestan, moraš da jedeš, da piješ i ustaneš iz kreveta. Ako i daje budeš ležao, faktički si se predao i čekaš da umreš’. Toliko je bio nervozan da nismo smeli ništa da ga pitamo. Govorio nam je: ‘Pustite me, ja ću ionako da umrem. Međutim, kad smo prvi put otišli u Beograd, osetila sam da hoće da živi. On se sad oseća dobro“, govori Branislava Stojanović.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
