foto (BETAPHOTO/MILOŠ MIŠKOV/MO)„Što se sad ne bune ili ne kažu da je Vučić ispunio obećanje?“, pitanje je koje su postavili režimski mediji, izveštavajući o napretku Beogradskog univerziteta na najnovijoj Šangajskoj listi za 2023. godinu.
Citirajući obećanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji je 2019, kada je UB pao za stotinak mesta na rang-listi, rekao da će ovaj i drugi srpski univerziteti napredovati u narednom periodu i da će država novcem pomoći „više nego ikada“, mediji bliski vlasti su zaključili da „sadašnji rezultati govore da je srpski predsednik ispunio obećanje“.
Plasman Univerziteta u Beogradu između 301. i 400 mesta, državna sekretarka u Ministarstvu prosvete Marijana Dukić Mijatović vidi kao „odraz ulaganja u visoko obrazovanje i prosvetu“, a nova ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović smatra da je ovom uspehu „doprinela i briga i veće ulaganje države u razvoj univerzitetske i naučne infrastrukture“.
— Prof. dr Marijana Dukić Mijatović (@DukicMijatovic) August 15, 2023
Istini za volju, predstavnice prosvetne vlasti jesu pomenule trud i zalaganje profesora i istraživača, a upravo to je, iz ugla akademske zajednice, jedini razlog zašto Univerzitet u Beogradu opstaje u grupi 500 najboljih svetskih visokoškolskih ustanova.
Iako prorektor Beogradskog univerziteta Branislav Boričić smatra da nam poziciju u grupi između 401. i 500. mesta obezbeđuje stabilna naučna produkcija, a da su za rangiranje među prvih 400 zaslužni istaknuti pojedinci, Zoran Nikolić, profesor Fizičkog fakulteta, kaže da bi bez malobrojnih visokocitiranih istraživača bili između 530. i 550. mesta na Šangajskoj listi.
Lane je za ulazak u top 500 univerziteta bilo zaslužan profesor Medicinskog fakulteta Petar Seferović, a ove godine smo se popeli stepenicu više zahvaljujući profesoru Fakulteta organizacionih nauka Draganu Pamučaru.
Tokom prethodnih godina, najbolji plasman Univerziteta u Beogradu je ostvaren zahvaljujući profesorima Stojanu Radenoviću i Zoranu Kadelburgu (našli su se na listama visokocitiranih istraživača za 2016. i 2017. godinu, što se reflektovalo plasmanom UB na rang-listama 2017. i 2018.).
Pad koji je usledio 2019. objašnjen je činjenicom da je Radenović prestao da potpisuje radove za UB, kada su usledilo gore pomenuto obećanje Vučića o većem finansijskom ulaganju, pa čak i otvaranju posebne budžetske linije za „Šangajsku listu“ radi poboljšanja položaja srpskih univerziteta, od čega naravno nije bilo ništa.
Udeo države minimalan
A dok se vlast sebi pripisuje zasluge, Branimir Jovančićević, profesor Hemijskog fakulteta u Beogradu i potpredsednik Demokratske stranke, smatra da je udeo države i Ministarstva za nauku u rezultatu koji je postigao Univerzitet u Beogradu – minimalan.
Povećan broj radova i samim tim bolji plasman Beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi za 2023. je, prema Jovančićevićevim rečima, prevashodno posledica entuzijazma pojedinaca i prakse da se pre publikovanja doktorske disertacije moraju objaviti radovi u međunarodnim časopisima.
– Praksu da doktorska teza može da se brani tek posle objavljivanja određenog broja naučnih radova u renomiranim naučnim časopisima uveli su neki fakulteti pre 10 i više godina. Najpre Hemijski, Fakultet za fizičku hemiju, a potom i drugi fakulteti kao što su Medicinski, Biološki, Matematički. Nauka se na Beogradskom univerzitetu i uopšte na univerzitetima u Srbiji najvećim delom izvodi kroz izradu doktorskih disertacija, a publikovanje radova pre objavljivanja disertacije je razlog zbog kojeg imamo povećan broj radova, uprkos činjenici da je finansiranje nauke na Beogradskom i svim drugim državnim univerzitetima svedeno na minimum – ističe Jovančićević.
On kaže da nastavnici i drugi zaposleni na univerzitetima dobijaju redovno svoje plate, ali da su materijalni troškovi koji se isplaćuju dovoljni samo za nabavku kancelarijskog materijala.
– Jer šta drugo može da se nabavi za sumu od oko 50.000 dinara, koliko mentor dobije za svog studenta doktoranta na godišnjem nivou? Ili šta značajnije može da se dobije za sumu manju od 100.000 dinara, takođe na godišnjem novou, koliko od Ministarstva dobije jedan redovni profesor za svoja istraživanja? U ozbiljnim državama u oba slučaja se radi o milionskim sumama – kaže Jovančićević.
On napominje da povećanju broja radova doprinosi i učešće naših nastavnika i istraživača u međunarodnim projektima, kroz koje se dobijaju određena finansijska sredstva. Ona omogućuju nabavku hemikalija i instrumenata, što dalje doprinosi publikovanju naučnih radova u dobrim međunarodnim časopisima.
– Nažalost, udeo države i Ministarstva za nauku (ranije za prosvetu i nauku) je minimalan. Od oko 14.000 naučnika na državnim univerzitetima danas je projektno i finansijski „pokriveno“ svega oko 1.000 do 1.500, a ostali su na neki način „pušteni niz vodu“. I na institutima je mali broj istraživača koji su finansirani sredstvima Ministarstva. I oni se najvećim delom bave naukom kroz međunarodne projekte i izradu doktorskih disertacija jer mogu da budu mentori zajedno sa kolegama sa fakulteta – ističe Jovančićević.
Ko je i koliko izdvajao?
Univerzitet u Beogradu je među 500 odabranih celog sveta uključen prvi put 2012. godine na Šangajskoj listi. Od 2013. do 2015. je bio između 301. i 400. mesta, 2016. i 2017. je odskočio u prvih 300, 2018. je Beogradski univerzitet zauzeo poziciju između 301. i 400 mesta, a 2019. i 2020. od 401. do 500. mesta, a 2021. između 501. i 600. mesta. Naredne, 2022. godine je bio u grupi univerziteta od 401. do 500. mesta, a na rang-listi za 2023. godinu nalazi se između 301. i 400. mesta, podseća Vladan Čokić, naučni savetnik Instituta za medicinska istraživanja Univerziteta u Beogradu.
On za Danas analizira kakvo je bilo državno i evropsko finansiranje naučnoistraživačkih institucija u Srbiji u toku pomenutog perioda rangiranja Univerziteta u Beogradu.
Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj je sa budžetom od 420 miliona evra za period od 2011. do 2014. godine finansiralo 780 naučnih projekata čime je od početka podržalo 11.615 istraživača, a obezbeđeno je i angažovanje 1.714 mladih istraživača. Izdvojeno je tada 50 miliona evra za naučnoistraživačku opremu, a 40 miliona evra za centralizovanu nabavku potrošnog materijala i sitne opreme za naučnoistraživački rad (JUP). Od prihvaćenih projekata polovina su bili projekti osnovnih istraživanja.
Pomenuto projektno finansiranje naučnoistraživačkog rada je produženo do 2019. samo sa direktnim materijalnim troškovima (DMT2) koji su obezbeđivali minimum uslova rada, navodi Čokić.
– Sa projektnog finansiranja se 2020. godine prešlo na institucionalno finansiranje gde se zadržao minimalni sistem DMT2 i garantovane plate istraživača. Da bi se obezbedilo i projektno finansiranje osniva se Fond za nauku koji je do sada kroz sedam konkursa finansirao 318 projekata u ukupnom iznosu od 49.444.964 evra, a u toku su još tri poziva sa predviđenim ukupnim budžetom od još 30 miliona evra – kaže sagovornik Danasa.
Što se tiče finansiranja istraživanja u Srbiji kroz evropske projekte, on ističe da sredstva koja Evropska komisija dodeljuje kroz projekte učesnicima iz Srbije (121,2 miliona evra za 376 projekata do kraja 2020. godine) premašuju nacionalno učešće u programu Horizon 2020 (94 miliona evra za sedam godina učešća).
Doprinos Evropske unije kroz program Horizon 2020 povećan je za 84 odsto u poređenju sa prethodnim programom finansiranja EU za istraživanje i inovacije (od 2007. do 2013.) – Okvirni program 7 (FP7).
Veća ulaganja, bolji rezultati
– Iz priloženog se da videti da povećan priliv sredstava za finasniranje naučnoistraživačkog rada direktno utiče na kvalitet rada i rangiranje na primeru Beogradskog univerziteta koji je 2016/2017. bio najviše rangiran u prvih 300 kao rezultat većeg ulaganja u periodu od 2011. do 2014, a 2023. nalazi se u kontinuiranom usponu između 301. i 400. mesta kao rezultat projektnog finansiranja Fonda za nauku i evropskih projekata – ističe Čokić.
On napominje da su srpski istraživači iz prirodnih nauka u nepovoljnijem položaju od kolega iz zapadnih zemalja jer sa manjim budžetom projekata treba da agencijski uvoze skuplje hemikalije na koje čekaju i više meseci zbog dugotrajne nabavke i tendera.
– To naravno nameće istraživačima u Srbiji što širu lokalnu i međunarodnu saradnju uz veliki pritisak za dugoročno sagledavanje eksperimenata. Plašim se da će aktuelno insistiranje na što šire uključivanje naučnih institucija u privredu imati negativan trend na kvalitet naučnog istraživanja u Srbiji – navodi Čokić.
Branimir Jovančićević smatra da Fond za nauku ne doprinosi pozitivno razvoju nauke ni na univerzitetima, niti na institutima u Srbiji, a tu tvrdnju potkrepljuje podatkom da Fond još nije doneo odluku o projektima za koje je poziv raspisan pre godinu i po dana.
– Mnogo bi bilo svrsishodnije da sve odluke vezane za razvoj nauke donose matični naučni odbori kao što je nekad bilo. U tim odborima sede ljudi koji su najkompetentniji da donose odluke kakve pozive treba raspisivati, kakve projekte finansirati i iz kojih oblasti. Nauka u Srbiji mora sa jedne strane da ima svoj fundamentalni karakter, ali se moraju finansirati i primenjene nauke koje bi direktno doprinosile razvoju nauke i privrede u Srbiji – zaključuje sagovornik Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
