„Nasilje je zarazno“: Sagovornici Danasa o tome što je svako četvrto dete u Srbiji bilo žrtva nasilja

Centar za nestalu i zlostavljanu decu, koji je i objavio ovaj podatak povodom Međunarodnog dana borbe protiv vršnjačkog nasilja, ukazao je i na to mnoga deca nikada ne prijave nasilje jer veruju da im neće biti pružena pomoć ili da će biti obeleženi kao „tužibabe“.

Ocenjuju da su stručni timovi, psiholozi i savetovališta koja postoje u školama često preopterećeni ili nedovoljno uključeni u svakodnevni život učenika.

Prema rečima direktora ovog centra Igora Jurića, mnogi ne prijavljuju nasilje zbog straha da im neće biti pružena pomoć ili da će biti etiketirani.

– Nasilje se najčešće dešava u vršnjačkim odnosima, a nažalost, proširilo se i na digitalni svet. Da bi deca progovorila o nasilju potrebno je poverenje, posebno od strane roditelja i stručnjaka, koji bi ih učili da prepoznaju nasilje i imaju hrabrosti da ga prijave – kaže Jurić za Danas.

Istovremeno, Saša Stefanović, direktor Mreže organizacija za decu Srbije (MODS) ocenjuje da smo kao društvo verovatno postali osetljiviji na sve oblike nasilja nad decom, iz čega proizilazi i naša spremnost da ga prepoznamo i o tome više govorimo.

– Dobro je da se priča o tome, dobro je da imamo uvid u obim problema, jer ukoliko ne pričamo o problemu – problem ne postoji. To je i neka vrsta alarma da reagujemo i pokažemo i više empatije, solidarnosti i saradnje. Takođe, to je i poruka za nas odrasle da shvatimo ozbiljno svaku promenu u ponašanju dece ali i njihovu zabrinutost ukoliko se odluče da prijave neki problem, da pokažemo da shvatamo i reagujemo. Deca očigledno imaju prepreku da progovore o nasilju, odnosno negativno iskustvo da odrasli nisu na odgovarajući način reagovali i na osnovu toga oni se ustručavaju da to podele – navodi Stefanović.

Prema rečima Milene Timotijević iz UNICEF-a, nasilje je zarazno i da ga treba posmatrati u širem kontekstu.

– Ranjivost dece na nasilje razvija se u složenim socio-ekonomskim i kulturnim kontekstima koji uključuju porodicu – braću i sestre, roditelje, staratelje, zatim vršnjake, širu zajednicu, profesionalce i institucije. Nasilje je zarazno – ono se prenosi između različitih okruženja i kroz vreme, od porodice do socijalnih relacija sa drugima, iz detinjstva u odraslo doba, od jedne generacije na sledeću. Stoga se nijedan oblik nasilja, pa ni vršnjačko, ne može posmatrati izolovano od šireg konteksta, ono se nikada ne dešava u vakuumu – navodi naša sagovornica.

Nasilje koje se dešava među decom, kako dodaje, je rezultat obrazaca ponašanja koji se uče ili podržavaju u drugim sredinama, prvenstveno u porodici, u kojoj se najpre uče društvene norme i pravila ponašanja, i gde se sistem vrednosti i oblici ponašanja ustanovljavaju jako rano.

– U nekim porodicama nasilni obrasci ponašanja su prisutni praktično od najranijeg uzrasta. Prema istraživanju višestrukih pokazatelja iz 2019. godine 45 odsto dece je i dalje izloženo nasilnom disciplinovanju kod kuće. Znamo i da su deca često svedoci ili žrtve nasilja u porodici. Stoga je pored efikasnog odgovora na nasilje jako važno investirati i u široku prevenciju nasilja, uključujući i uzroke i koren problema – uvrežene društvene norme, stavove i vrednosti, kao i brojne druge faktore za koje znamo da utiču na pojavu ili održavaju nasilje, ali i raditi na razvoju specijalizovanih programa za decu koji su u riziku ili su imali iskustvo nasilja, bilo kao žrtve ili počinioci – navodi Timotijević.

Živković: Srž problema u selektivnom radu državnih institucija

Nažalost, kako kaže narodna poslanica Irena Živković, u Srbiji se o ovim stvarima priča o ovim stvarima samo kada se kalendarski obeležava borba protiv nasilja nad decom ili kada dođe do neke tragedije.

– Srž problema je, po mom mišljenju, upravo u sistemu i selektivnom radu državnih institucija. Godinama već govorimo o nedostatku kadra u centrima za socijalni rad, gde se pre biraju politički podobni umesto stručni, a Aleksin zakon takođe godinama stoji u nečijem radnom stolu. Deo tog predloga zakona, koji kaže da svako u lancu odgovornosti, bio on učitelj, nastavnik, pedagog, direktor, radnik Centra za socijalni rad ili policajac, ko se ogluši o vršnjačko nasilje i ne sprovede proceduru gubi licencu za rad, je po meni najbitniji deo, ali pretpostavljam i najveća prepreka usvajanju zakona jer ruši osnove sistema koji vidimo da ne radi, ali nekome sigurno odgovara – navodi Živković za Danas.

Podseća i na to da godinama apeluje na ponovno pokretanje Sigurnih kuća, smatrajući da je to jedan od načina da se deca zaštite od porodičnog nasilja, ali da ni to ne nailazi na razumevanje. Navodi da u istočnoj Srbiji više ne postoji nijedna Sigurna kuća.

– Naše društvo je zarobljeno u sistemu u kom ne možete ostvariti svoja građanska prava i to je pokazalo par istraživanja po kojima ogroman procenat stanovništva nema poverenje u državne institucije, pa se tako i deca, koja u nas gledaju i od nas uče, boje i da prijave nasilje. Nakon tragedije u Ribnikaru su mnoge od ovih tema bile pokrenute i od političkih stranaka, ali se nažalost nije insistiralo na rešavanju problema, iako je do sada bar nešto moglo biti rešeno. Smatram da je to nedopustivo. Nema bitnije teme za mene od bezbednosti dece – zaključuje Živković.

Ministarka: Iskoristite resurse platforme „Čuvam te“

I ministarka bez portfelja zadužena za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i političkog i ekonomskog osnaživanja žena Tatjana Macura apelovala je na sve, počev od roditelja, nastavnika, institucija i medija da se uključe u stvaranje bezbednijeg okruženja za decu.  Istakla je da je jedan od najvažnijih mehanizama za prevenciju i prijavljivanje nasilja u Srbiji platforma „Čuvam te“.

„Pozivam sve roditelje, decu i nastavnike da iskoriste resurse platforme „Čuvam te“, da pogledaju sve korisne informativne i edukativne sadržaje koji su im na platformi dostupni, da razgovaraju sa decom i da se ohrabre da prijave ukoliko su sami ili je neko drugi žrtva nasilja“, poručila je ministarka.