Foto: FoNet/ Marko DragoslavićNestorović je rekao – Srbija protiv nasilja „stvara atmosferu Majdana“.
Pod tim se kod nas obično podrazumeva prevrat sponzorisan od strane SAD i još nekih njima bliskih faktora! Vlast tzv. proevropsku opoziciju, čemu se priključio i lider grupe „Mi – glas iz naroda“, redovno optužuje da je u funkciji majdanske politike. To je višestruko paradoksalno!
Zašto bi Amerikanci rušili Vučića? Uz patriotsko pozorište za građane, i izvesno otezanje kako bi produžio rok trajanja, odrađuje sve što od njega traže.
Kada je došao na vlast, Srbija je držala sever Kosova gotovo istovetno kao Vranje. Danas tamo nije ostalo ni „S“ od Srbije, a stigli smo na korak do faktičkog priznanja Kosova.
Ko je vodio takvu državnu politiku? Đilas, Tepić, Ponoš? Koješta! Izdaje onaj ko to može da uradi. To je Vučić, koji ima samodržačku vlast.
On je u februaru načelno pristao na francusko-nemački plan, a potom je u maju to produbio davanjem saglasnosti za ohridski model njegove implementacije.
Taj plan predviđa regulisanje odnosa Srbije i Kosova u duhu Povelje Ujedinjenih nacija, posebno principa „o jednakosti suvereniteta svih država, poštovanju njihove nezavisnosti i teritorijalnom integritetu“ (član 2).
Uz to, u njemu stoji da se Srbija „neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji“ (član 4). Samo to Vučiću – koji je pred izbore relativizovao svoj prethodni stav tako što je rekao da nije protiv francusko-nemačkog plana ali ni za njega – smeta.
No, to ništa ne znači. Drugi članovi, koji mu nisu problematični, podrazumevaju faktičko priznanje Kosova. Švajcarska je tek 2002. pristupila UN – pošto je dugo smatrala da je to protivno njenoj politici neutralnosti – pa niko nije tvrdio da nije nezavisna država.
Pitanje pristanka Srbije na članstvo Kosova u UN je „šarena laža“ za narod. SAD i promoteri tzv. kosovske nezavisnosti u EU već su se iza zatvorenih vrata složili da taj deo bude izbačeno iz plana za faktičko priznanje Kosova.
To, i formiranje sterilne Zajednice srpskih opština shvaćene kao autonomija Srba unutar tzv. nezavisnog Kosova, planirano je da budu predstavljeni kao Vučićevi uspesi i iskorišćeni za prikrivanje veleizdaje.
O njoj se ovde radi, i to nije stvar moje subjektivne ocene već proizlazi iz Ustava Srbije. On ne samo što načelno nameće funkcionerima obavezu „da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima“ (Preambula Ustava), već članom 114 konkretno nalaže predsedniku da sve svoje snage posveti „očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo“.
Vučić umesto da to radi, po volji Vašingtona, Berlina i Pariza, prihvata učvršćivanje nelegalnog suvereniteta Kosova i njegove teritorijalne celovitosti! Samim tim vodi majdansku politiku!
Sprovodi svojevrsnu pobunu odgore, odnosno ono što se naziva „državnim udarom odozgo“, gde šef države preuzima ovlašćenja koja mu ne pripadaju i otvoreno postupa protivno Ustavu.
I to u korist onih sila koje su okupirale deo teritorije zemlje na čijem je čelu, te su tamo stvorile marionetsku tvorevinu koju nastoje da što većem broju država nametnu kao „nezavisnu državu“.
Nestorović tvrdi da mu je protivljenje takvoj politici najvažnija stvar. Međutim, ne suprotstavlja se primarno onima koji je uveliko sprovode, već opoziciji koju definiše kao prozapadnu, te je sumnjiči da bi u slučaju da se nađe na vlasti radila ono što aktuelni režim već čini!
Saradnja sa tom opozicijom mu je neprihvatljiva, ali mu u određenom slučaju (ako protesti protiv vlasti postanu burni) nije nezamisliva sa režimom koji je već aminovao otmicu Kosova i Metohije. Neverovatno! Kao da gledamo neku epizodu serije „Zona sumraka“.
Ako je bilo dileme šta je uloga Nestorovića – stiče se utisak – nema je više! Neće ni „tehnički“ uz opoziciju, bar da bi usporio proces izdaje Kosova jer bi režimu bilo teže da je okonča kada je pod velikim pritiskom, a posredno staje uz vlast koja privodi kraju kosovsku kapitulaciju.
Spasava je sada kada je uhvaćena u velikoj izbornoj krađi tvrdnjama da njegovi posmatrači ništa nelegalno nisu primetili, a glasove su verovatno kupovali svi osim njegove grupe.
Omogućava da novi beogradski izbori budu raspisani jer na gradskom nivou nema većine (vlast verovatno neće da istroši njegov „opozicioni“ potencijal time što bi ga uvela u svoju koaliciju a ne bi dobila „mir“ na ulicama), a ne zato što je jasno da su pokradeni. Konačno, čestita SNS-u na pobedi na republičkom nivou koju nije izvojevao već ju je pokrao!
Pametnom dosta! Samo je pitanje da li su lideri opozicije koja deluje da je prava, bar toliko politički zreli da ponovo ne nasednu na prevaru čiji je Nestorović deo.
Uprkos svemu što je ukazivalo da će izbori biti drastično namešteni, iz nekog meni neshvatljivog razloga, pre nekoliko meseci su odustali od protesta i tu definisanih zahteva građana, te su krotko krenuli na Vučićevu „glasačku giljotinu“.
To ne smeju ponovo da učine iz moralnih ali i praktičnih motiva. Sa svojom neposrednom (SNS i drugi režimski faktori) i posrednom (BIA opozicija) ekipom, Vučić će ih ponovo namestiti. I šta onda? Ko će posle toga biti spreman da protestuje?
Važno je istrajati na tome da su izbori pokradeni na svim nivoima, koliko god je moguće internacionalizovati to pitanje (jer se u inostranstvu ipak ne vode svi samo geopolitičkim motivima) i insistirati makar na minimumu potrebnog za održavanje koliko-toliko fer izbora (postavljanje kamera na biračkim mestima i omogućavanje pristupa snimcima preko interneta, usvajanje modela ravnopravnog predstavljanja svih učesnika u kampanji na medijima sa nacionalnom frekvencijom, sprečavanje korišćenja budžetskih sredstava za potkupljivanje birača kao i funkcionerske kampanje).
Ako svega toga ne bude, neka Vučićeva partija i njeni sadašnji koalicioni partneri, sa onima iz „opozicije“ koji kao i Nestorović misle da Vučić nije pokrao izbore, te da uvažava „teritorijalnu celovitost“ zemlje – uđu u nelegalan republički parlament i druge skupštine.
Istinska opozicija to ne sme da uradi. Neka stvari postanu crno-bele. To je za vlast neodrživo stanje i pre nas vodi razvezivanju autoritarnog, protivustavnog čvora, nego prljave režimske igre u kojima se pravimo da postoje i druge boje!
Autor je istoričar i politički analitičar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
