„Ograničavanje je siva zona“: Da li je Srbiji potrebna regulacija interneta?

To su ukratko dve od deset mera koje je Vlada Srbije donela 4. maja, dan nakon što je trinaestogodišnji dečak izvršio masovno ubistvo u osnovnoj školi u Beogradu.

U međuvremenu je u četvrtak uveče zabeležen još jedan oružani napad 60 kilometara južno od centra Beograda, u kojem je ubijeno osam osoba, a 14 je povređeno.

Poznavaoci prilika, pak, ocenjuju da su ove dve mere koje predlaže država populističke i ukazuju da je mnogo važnije raditi na prevenciji nego na restrikcijama.

„Mi ne primenjujemo pravni okvir koji imamo i to je ključ problema“, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) Ana Toskić Cvetinović, izvršna direktorka beogradske organizacije „Partneri za demokratske promene“, koja se bavi zaštitom ljudskih prava i zaštitom privatnosti i podataka o ličnosti.

Šta je prethodilo?

U sredu ujutro, 3. maja, maloletni K.K. ušetao je sa dva pištolja, nekoliko okvira municije i molotovljevim koktelima u Osnovnu školu „Vladislav Ribnikar“. Ispalivši više desetina metaka, usmrtio je osmoro đaka i radnika obezbeđenja, a ranio šestoro učenika i nastavnicu.

Policija je saopštila da je napadač mesec dana planirao zločin i da je imao spisak učenika koje je planirao da likvidira.

Motivi za ovaj napad još uvek nisu poznati javnosti, ali je ministar prosvete Branko Ružić uzroke pronašao u „zapadnim vrednostima“ i video igrama.

„Ovo je poslednji alarm na koji način razrešiti sve ono što se dešava u našem društvu i u našem obrazovnom sistemu, i kada govorimo o fizičkom, verbalnom ili digitalnom nasilju i o svemu onome što su nam nove tehnologije donele, a tu ima i dobrih i veoma loših stvari“, rekao je Ružić na konferenciji za medije 3. maja.

Šta predlaže Vlada?

Istog dana predsednik Srbije održao je svoju konferenciju za medije na kojoj je izneo deset predloga za suzbijanje masovnih zločina poput ovog koji je potresao Srbiju.

Jedan od njih je i ovaj:

„Pooštravanje sankcija za nepoštovanje obaveza pružalaca medijskih usluga, uključujući internet, televiziju i društvene mreže u pogledu zabrane sadržaja kojima se ističe i podržava nasilje i kriminalno ponašanje“, rekao je Vučić 3. maja.

Vučić je predložio i da se razmotri uvođenje mere zabrane pristupa sajtovima Darknet, „koji sadrže savete kako da se izvrši ubistvo, nabavi droga ili vatreno oružje“.

Oba ova predloga prihvatila je Vlada Srbije na sednici održanoj 4. maja.

Nasilje na nacionalnim frekvencijama

Komentarišući mogućnost da budu pooštrene sankcije za medije koji na televiziji, internetu ili društvenim mrežama promovišu nasilje i drugo nedozvoljeno ponašanje, Ana Toskić Cvetinović kaže da je problem u tome što se predlažu represivne mere, a da o prevenciji niko ne govori.

Ona dodaje da je politička klima u Srbiji takva da podstiče izveštavanje medija koji promovišu nasilje a neki od njih, dodaje sagovornica RSE, zasnivaju svoje biznis modele na kršenju etičkog izveštavanja.

„To se radi masovno i svakodnevno. Postoje propisi koji to zabranjuju i kazne koje bi trebalo da se izriču, ali se one ili ne izriču ili su minimalne. Onda pre svega tabloidi biraju da krše propise, jer im se to isplati pošto se na senzacionalističkom izveštavanju generiše dodatni profit“, kaže Ana Toskić Cvetinović.

Neke od najgledanijih televizija koje imaju nacionalnu frekvenciju svakodnevno emituju rijaliti emisije u kojima se bez cenzure prikazuju scene tuče i nasilja, a kao gosti u talk show emisijama se redovno pojavljuju osuđenici za ratne zločine.

Jedna od njih, televizija Happy, je 2018. godine u živom programu uključila iz haškog pritvora bivšeg generala Vojske Republike Srpske Ratka Mladića, koji služi doživotnu kaznu zatvora zbog genocida u Srebrenici 1995. godine i počinjenih zločina protiv čovečnosti tokom rata u Bosni i Hercegovini.

Tadašnja članica Regulatornog tela za elektronske medije (REM) Olivera Zekić je ovo pojavljivanje objasnila „borbom za tržište i gledaoce“, a sankcije su izostale.

Ne ograničavati internet, već edukovati korisnike

Kada je reč o slobodama na internetu, Ana Toskić Cvetinović kaže da je zakonodavstvo u Srbiji prilično liberalno, ali napominje da to i jeste svrha interneta.

„Internet i treba da bude dostupan, ali je pitanje edukacije onih koji ga koriste kako će primati i procesuirati dostupne informacije i naravno treba raditi dosta sa roditeljima koji treba da kontrolišu pristup interneta deci“, smatra Toskić.

Napominje da je ograničavanje na internetu siva zona koja može da dovede do povreda drugih prava.

„Posebno ako govorimo o društvenim mrežama, one ne potpadaju pod kategoriju medija. Svaka vrsta kontrole interneta podrazumeva i određenu posledicu koja se može graničiti sa cenzurom“, kaže Toskić.

Praksa u svetu

Zemlje širom sveta su na različite načine zakonski regulisale objavljivanje nasilnog i ekstremističkog sadržaja na društvenim mrežama. U Sjedinjenim Američkim Državama kompanije koje su vlasnici društvenih medija uživaju jaku zaštitu od odgovornosti i uglavnom imaju samoregulaciju sadržaja koji korisnici dele.

Najpopularnije društvene mreže, poput Fejsbuka (Facebook), Instagrama, Tvitera (Twitter) ili video platforme Jutjub (YouTube), imaju slične politike moderiranja sadržaja: zabranjuju postove koji veličaju ili podstiču nasilje, postove koji su seksualno eksplicitni i postove koji sadrže govor mržnje, koji definišu kao napad na osobu zbog njene rase, pola ili seksualne orijentacije, između ostalih karakteristika.

S druge strane, Nemačka ima jedan od najstrožih zakona kada je reč o objavljivanju neprikladnog sadržaja na društvenim mrežama. Zakon poznat kao NetzDG, usvojen 2018. godine, zahteva od kompanija društvenih medija da brzo uklone „očigledno nezakonit“ sadržaj, uključujući govor mržnje, u suprotnom se suočavaju sa kaznama do 50 miliona evra.

Gotovo identičan zakon je usvojen u parlamentu Francuske u maju 2020. godine, ali ga je mesec dana kasnije Ustavni sud te zemlje proglasio neustavnim.

Kina je dobro poznata po svojim ograničenjima na internetu. Mnoge zapadne platforme – poput Fejsbuka, Tvitera ili Gugls – su u toj zemlji zabranjene, a njihove kineske ekvivalente pomno prati vlada.

Zakon u Rusiji nalaže provajderima internet usluga da cenzurišu veb stranice za koje tamošnja vlada odluči da su „ekstremističke“. Ovo može uključivati strane veb sajtove koji imaju kritička mišljenja o ruskoj vladi ili koji pružaju informacije o antivladinim protestima ili drugim oblicima opozicionog delovanja.

Ana Toskić Cvetinović napominje da ne treba mistifikovati internet, jer ono što je krivično delo u stvarnom životu predstavlja krivično delo i u onlajn sferi.

„Mi imamo propise koji zabranjuju govor mržnje, uvrede, proganjanje na internetu. Postoji regulativa, ali ona se ne primenjuje u dovoljnoj meri. Govoriti sada o izmenama ili dodatnim restrikcijama je potpuno besmisleno i na granici populizma, kada nismo uradili ništa da primenimo postojeći okvir“, kaže Toskić.

Tamna strana interneta

Među mogućim merama Vlade je i zabrana pristupa sajtovima poput Darkneta, na kojima se mogu obaviti brojne ilegalne aktivnosti, poput kupovine naoružanja i narkotika.

„Darknet je skriveni deo interneta. Za pristup tom delu su potrebni posebni softveri. Na toj mreži nalaze se sadržaji koji nisu dozvoljeni na regularnim veb sajtovima“, objašnjava u razgovoru za RSE IT stručnjak Jovan Šikanja.

Predloga za zabranu pristupa ovoj mreži, koji je izneo predsednik Republike a prihvatila Vlada, Šikanja tumači kao nepoznavanje ove materije.

„Zabrana Darkneta je gotovo nemoguća, zato što je cela svrha te mreže da je napravljena tako da se na njoj bude što anonimniji i što neuhvatljiviji“, kaže Šikanja.

Sagovornik RSE kaže da postoje određeni načini da se blokira pristup određenim sajtovima ili nekim opsezima IP adresa, ali dodaje da je skeptičan po pitanju toga da država Srbija može to da ostvari.

On objašnjava da se može blokirati pristup onim sajtovima za koje država smatra da su Darknet, posredstvom internet servis provajdera. Međutim, dodaje Šikanja, za beg iz te kontrole dovoljan jedan VPN server (virtuelna privatna mreža) koji osigurava da podaci koje korisnik razmenjuje preko interneta budu privatni i anonimni.

Usluge VPN servera se legalno mogu zakupiti za nekoliko evra na mesečnom nivou.

„Ukoliko neko hoće da pristupi Darknetu, moći će to da uradi i savete za to će naći izvan Darkneta“, ukazuje Jovan Šikanja.

On kaže da potencijalno rešenje treba tražiti u većoj edukaciji roditelja, koji bi, smatra Šikanja, trebalo da imaju veću kontrolu nad onim šta njihova deca posećuju na internetu.

„Moje mišljenje je da, pored tih mera kontrole, razgovaramo sa svojom decom i pokušamo da im objasnimo, jer su velike šanse da će oni doći do neprimerenog sadržaja u nekom periodu svog života. Zato treba da budu upoznati kako bi trebalo da reaguju“, zaključuje Šikanja.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iz 2022. godine, internet priključak u Srbiji poseduje 83,2 odsto domaćinstava.