Foto: Instagram/cekic_nemanja_
Kada je imao samo 12 godina, Nemanja Cekić (20) rodom iz Vlasotinca kod Leskovca, počeo je da radi kao pogrebnik. Kako kaže za Danas, želeo je da se osamostali zbog porodičnih problema od kojih je želeo da pobegne, a u početku mu je najteže bilo da ostavi emocije po strani, jer je saosećao sa onima koji dođu da pokopaju svoje bližnje.
Naš sagovornik kaže da mu je prva nedelja na poslu bila „čudna“.
„Bojao sam se, ali sam se posle opustio. Video sam da može dobro da se zaradi, da mogu da uspem kao pogrebnik. Mogu da kažem da mi je ovaj posao najveća životna želja. Naučio sam da emocije ostavim po strani. Bilo mi je bitno da posao završim kako treba i da mušterije budu zadovoljne. Naravno da su me pogađale i suze na groblju, prilikom sahrana, ali sam se navikao“, priča Nemanja.
Objašnjava da je, od samih početaka u poslu, njemu bilo najvažnije da „ispoštuje i isprati pokojnika na najbolji mogući način“.
„Moji prvi radni zadaci bili su da naučim da spremam sanduke za opela, da idem po preminule, odnosno da tela iznosim iz stana ili bolnice, ili da ih pokupim na ulici, ukoliko su stradali u saobraćajnoj nesreći. Pružam sve pogrebne usluge, kupam i oblačim pokojnika, smeštam ga u sanduk, vozim u kapelu pa na groblje. Sve do spuštanja sanduka u raku, to rade grobari. Dešavalo se i da skupljam delove tela pokojnika po ulici, ali i to mora neko da radi. Toliko sam se navikao na ovaj posao, da mi ne bi bio problem da legnem u krevet s mrtvacem“, objašnjava naš sagovornik.
Nemanja dodaje da ne bi mogao da izdvoji koji mu je, od tih zadataka i poslova, bilo najteže da izvrši.
„Sve to spada u opis moje profesije, a mnogi ljudi, verovatno, te svakodnevne poslove koje obavljam smatraju bizarnim i čudnim. Nije bilo teško, sve sam naučio da radim vrlo brzo i zavoleo sam sve što ima veze sa pružanjem pogrebnih usluga. Mi radimo jedan od najhumaniih poslova“, govori sagovornik Danasa.
Nije bilo, kaže, svejedno ni mušterijama kada dođu u pogrebno preduzeće i vide dečaka od 12 godina koji objašnjava koje sve usluge nudi.
„Kako da im bude svejedno kada vide dete u blizini sanduka i mrtvaca. Bilo im je čudno kako mogu to da podnesem i kako, uopšte, radim ovaj posao, stalno okružen leševima. Verovatno su rezonovali da dečak mojih godina treba da uživa u bezbrižnom detinjstvu, da se igra, bavi sportom, ima neke druge hobije koji priliče njegovom uzrastu. Pretpostavljam da je drugima to delovalo bizarno“, govori Nemanja.
Podsetio je na repliku iz čuvenog filmskog ostvarenja Slobodana Šijana, kada Bata Stojković govori o tome da „sve u životu može da propadne“, sem jedne stvari.
„Samo je smrt siguran posao. I to je živa istina“, dodaje ovaj Vlasotinčanin.
Pogrebništvo ga je, naglašava, „naučilo odgovornosti“, a pomoglo mu je i da se finansijski osamostali.
„Želeo sam da se sklonim od porodičnih problema. Ne bih da ulazim u detalje, ali nisam bio u dobrim odnosima s roditeljima i želeo sam da pobegnem od toga, hteo sam da postanem svoj čovek, da ne zavisim ni od koga. Osamostalio sam se, sazreo i izgradio svoj život“, ističe naš sagovornik.
On je je u Vlasotincu završio osnovnu školu, a potom otišao u Požarevac gde se školovao za arhitektonskog tehničara. Uporedo je radio u pogrebnom preduzeću.
„Kao pogrebnik sam počeo u Vlasotincu, ali se nisam dugo tu zadržao. Otišao sam za Požarevac, gde sam proveo četiri godine, koliko i u Beogradu gde trenutno živim i radim. Isti posao, naravno, i dalje živim svoj dečački san“, kaže Nemanja.
Više vesti iz ovoog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
