Dragan Stanojević, foto: J. Patarčić“Draž je počev od dizajna omota, do samog puštanja ploče. Onoga koga stvarno interesuje, on pusti ploču i ima svojih 40 minuta koliko one obično traju, uzme omot, pročita tekstove. To je ritual uživanja u muzici”, kaže za Danas Dragan Stanojević, vlasnik jedine prodavnice gramofonskih ploča u Subotici.
Od ulaza koji je popločan vinilima, preko polica na kojima su uredno razvrstane ploče po žanrovima i izvođačima, do plafona kojeg krase kružni crni lusteri sa belom sijalicom u sredini.
Tako izgleda ova jedinstvena radnja, koja se nalazi u samom srcu Subotice.
Našeg domaćina, koji za sebe kaže da je Nišlija iz Subotice, zatičemo kako sedi uz gramofon i bira muziku kojom će da započne još jedan radni dan.
“Majka mi je Mađarica iz Subotice, otac Nišlija. Tamo sam se rodio, a ovde sam nešto više od 20 godina”, priča nam Dragan.
Dok u pozadini slušamo stihove “Večeras, dok slušamo stare ploče” čuvene pesme Dragana Stojnića, njegov imenjak nam otkriva da se za ploče danas interesuju različite generacije Subotičana.
“Ima mnogo mladih kojima je od roditelja ili nekoga ostao gramofon, pa dolaze. Lepo je kada vidite nekoga od 15 i 16 godina da stvarno zna muziku, a to sve kreće iz porodice. Ima i onih koji su zagriženi i koji kupuju ozbiljnije stvari. Stariji često prođu, vide, pa svrate i iznenade se. Neki od njih se malo pokrenu, pa se sete da imaju gramofon, da to stoji negde, da stoje i ploče, pa pronađu i krenu opet da slušaju”, objašnjava Dragan koji je i sam ljubitelj ploča.
Iako od žanrova ima sve, osim narodne muzike, kaže da se najviše traži stariji rok.
“Ima puno džeza, to ide solidno. Klasika, nikako, a tu imam veliki izbor. Domaći rok je isto tražen. Pošto je ovo pogranično mesto, mnogo ljudi sluša mađarski rok. I tu imam dobar izbor i to isto traže”, nabraja naš sagovornik.
Međutim, ne biraju se ploče samo po žanrovima, dodaje Dragan, već na interesovanje kupaca neretko utiču i aktuelni događaji.
“Kad neko umre, onda to sve ode. Kad je Balašević umro, sve njegove ploče su otišle. Sad nemam ništa od Parnog Valjka, zbog Akija”, pokazuje Dragan na mesto gde su te ploče inače stajale.
Dragan je ovakvu prodavnicu imao u Nišu krajem osamdesetih godina, kada je počeo da radi i sa diskovima. Kaže da su posle devedesetih i dvehiljaditih ploče gotovo nestale, a da su zahvaljujući pojedinim radnjama koje su pravile “dan ploča”, vinili ponovo zaživeli.
Tako danas prodavnice postoje u mnogim gradovima Srbije, a takođe su počele da se organizuju i berze ploča, što pokazuje da interesovanja ima.
“Sad se i kasete dosta traže, a prodaja diskova je stala. Vratilo se nešto što je bilo pre četrdeset i pedeset godina, što je čudno u današnje vreme kad na mobilnom imate sve, na Jutjubu, na internetu”, kaže Dragan.
Jedina su prepreka, dodaje naš sagovornik, cene, koje variraju od 100 i 200 dinara za polovna, pa do 3.000 i 4.000 dinara za nova izdanja.
“Imam mnogo polovnih ploča, ali od novih izdanja ispod 20 evra nema ništa. Kod nas je malo preterana cena u odnosu na Evropu tih novih izdanja. Ne znam da li su u pitanju carinske dažbine, moguće da je i to, ali je činjenica da su kod nas novija izdanja skuplja nego u Evropi”, pojašnjava Dragan.
Iako od ovog posla nema preterano veliku zaradu, Dragana ispunjava to što radi ono što voli i što mu ponekad u radnju navrate dobri poznavaoci muzike sa kojima, kako kaže, razglaba, filozofira i priseća se dobrih ploča.
“Ja gledam da pokrijem troškove, ide mi radni staž i to mi je najvažnije, a radim nešto što volim. Neki put se desi da maltene dva-tri dana niko ni ne uđe u radnju, ali uvek imam tu neku zanimaciju, slušam muziku stalno i to je nešto”, poručuje Dragan.
Potpisi, posvete, nalepnice..
Kako jedan deo ploča nabavlja iz otkupa, Dragan kaže da je uočio neobičnu pojavu dok domaćih ljubitelja vinila.
“Mislim da je jedino kod nas to običaj da se potpisujemo na ploče, pišemo posvete na omote i kod nas je skroz očuvanu ploču pronaći pravo čudo. To se potpisivalo, pisalo, lepile su se nalepnice, ma svašta”, kaže Dragan.
Kolekcionar
Dragan je nekada posedovao kolekciju koja je brojala oko 7.000 ploča.
“Gramofon to još uvek imam, nikada nisam ni odustajao. Jeste da sam krajem osamdesetih i početkom devedesetih i ja prešao na CD-ove, pa sam mnogo hiljada ploča iz svoje kolekcije prodao, mada je ostala velika količina. Tu muziku koju sam imao na vinilima, imao sam na diskovima, tako da sada imam i jedno i drugo, ali vinil mi je draži. Uvek je i bio i čak sam se posle određenog vremena pokajao zato sam to uradio”, zaključuje Dragan Stanojević.
Više vesti iz ovgo grada čitaje na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
