"Tenis mi je otvorio sva vrata ovog sveta": Priča jedne teniserke od sportske stipendije u Americi do biznis menadžera u Luksemburgu 1Foto: Privatna arhiva

„Dosta sportista je odlazilo sa snom da studira u Americi i proširi životne mogućnosti i iskustva. Ja sam bila jedna od njih“, započinje svoju priču Violeta Petijević Luković, bivša teniserka i dugogodišnja biznis menadžerka.

Otišla je nakon gimnazije 1999. godine, odmah posle bombardovanja. Osvrćući se na taj deo života, kaže, „jednostavno je bilo suđeno“.

„Bilo je teže dobiti detalje kako aplicirati i za koje univerzitete ali smo tata i ja odlučili da odemo u američku ambasadu i da vidimo da li imaju listu univerziteta u Americi. Otišli smo za vreme bomardovanja i dali su nam knjigu sa hiljadu univerziteta. Ne znajući dovoljno pomislili smo da ne pucamo visoko i apliciramo samo za univerzitet Divizije broj 2. Za par meseci dobili smo dva odgovora za polu stipendije, ali novca nije bilo za hranu a kamoli da se dopuni još 10.000 dolara godišnje“, priseća se Violeta Petijević Luković.

Odugovlačilo se sve do 5. avgusta i nije bilo nijednog univerziteta kao finalnog kandidata da da 100 odsto stipendiju.

„Tog 5. avgusta tata je šetao gradom i naleti na prijatelja koga nije video 30 godina. Tata mu odmah kaže da pokušava da nađe rešenje za Ameriku da bi prijatelj rekao da ima sina koji je pre više godina otišao na fudbalsku stipendiju. Sutradan je prijatelj pozvao sina, a on dalje bivšeg trenera fudbala – Mađara. Taj Mađar je  delio kancelariju sa trenericom tenisa na Univerzitetu zvanom State University At Albany (najveći državni univerzitet u Albaniju glavnom gradu države Nju Jork). Taj univerzitet ušao je u Diviziju 1 te godine i imao je jednu punu stipendiju za teniserku. Tu stipendiju sam dobila par dana nakon što smo na brzinu poslali video kasetu preko prijatelja, koji je dva dana kasnije išao u NY. Eto jednostavno je bilo suđeno“, priča sagovornica Danasa.

"Tenis mi je otvorio sva vrata ovog sveta": Priča jedne teniserke od sportske stipendije u Americi do biznis menadžera u Luksemburgu 2
Foto: Privatna arhiva

Studirala je Finansije i igrala tenis za njihov prvi tim. Prema njenim rečima, na tom uiverzitetu bilo je tada 20.000 studenata i nijednog iz Srbije. Priznaje da joj je u početku bilo teško, ali je to i nateralo da usavrši engelski jezik.

„Za vreme studija sam imala predavanja do dva sata po podne a posle toga, svaki dan, trening po tri sata. Radila sam nedeljno 20 sati da bih zaradila dodatno za život, i u sezoni od četiri meseca imala po 15 mečeva (ili putovanja od po 2-3 dana) protiv drugih univerziteta. Sve u svemu bio je to jako gust raspored ali dopunjen lepim izlascima i prijateljstvima. Moj teniski tim je bila grupa jako zanimljivih i dobrih prijatelja sa kojima sam i dan danas u kontaktu“, opisuje Violeta.

„Trenirala sam decu Džon Mekenroa“

Po završetku studija spakovala je stvari u svoj prvi kupljeni auto i otišla za NY. Pre nego što je našla prvi posao u finansijama radila je kao teniski trener u prestižnom teniskom klubu Tennisport gde je, kako kaže, upoznala vrlo zanimljive ljude sa kojima se i 20 godina kasnije viđa po Evropi.

"Tenis mi je otvorio sva vrata ovog sveta": Priča jedne teniserke od sportske stipendije u Americi do biznis menadžera u Luksemburgu 3

U tom klubu je trenirala i decu Džon Mekenroa i razvila lep odnos na terenu sa Virdžinijom Vejd.

„Što se tiče treniranja u Tennisportu bio je pun NY-e elite i samim tim sam mogla da upoznam ljude kroz opuštenu i zabavnu igru tenisa mnogo više nego što bih u nekom poslovnom okruženju. Dosta bogatih roditelja dovodilo je svoju decu da ih treniram i često su govorili samo da im bude zabavno. Dosta dece je slušalo, ali je bio veliki broj malo lenje i razmažene dece“, navodi naša sagovornica.

Priznaje da je ćerka Džon Mekenroa Anna od 10 godina (ćerka iz dugog braka, sa pevačicom Peti Smit) tada bila najdisciplinovanija i bilo je lako raditi sa njom.

„Često se šalila i imitirala oca koji je ‘ludeo na terenu nakon što promaši lopticu’. U svakom slučaju bila je baš dobro dete“, priseća se Violeta.

Amerikanci ili vam žele dobro ili vam ne žele ništa

Opisujući američki svet kaže: „generalno Amerikanci su jednostavni – ili vam žele dobro ili vam ne žele ništa. Tu je uglavnom vrlo čist račun“.

„Amerikanci iz NY su uglavnom dosta putovali, govore jezike i imaju otvorene vidike – bar taj svet sa kojim sam bila okružena kroz teniski svet. Par Amerikanaca mi je jako pomoglo, jedna divna doktorka mi je samovoljno pomogla oko zelenog kartona na konto ponude posla u budućoj njenoj firmi“, navodi Violeta.

Porodica njene drugarice sa univerzitetskog tima Erin prihvatila ju je kao nekog svog.

„Erin je živela na Long Islandu i prvi put me pozvala da budem kod nje za zimski raspust. Čim sam upoznala njenu porodicu bili su predivni prema meni i njena mama Pamela mi je postala kao neki anđeo čuvar i druga majka. Pamela mi je isto našla posao u drugom teniskom klubu, gde sam radila leti kad sam dolazila kod njih da budem par nedelja. Bila sam okružena uglavnom Amerima koji su voleli sport, putovali, bili pozitivni i davali podršku gde god da su mogli“, ospisuje Violeta.

Posle godinu dana počela je da radi u Morgan Stanley-u i nastavila da drži časove tenisa – najviše vikendom.

Prvo London pa Luksemburg

„Moj prvi šef u NY je bio ruski Jevrejin i jako dobar menadžer, koji mi je davao puno podrške na poslu. Posle godinu i po dana rada dobila sam želju da se preselim na evropski kontinent i budem bliže porodici. Nakon predloga mom tadašnjem šefu da bi bilo dobro i zbog karijere da radim u londonskoj kancelariji, par meseci kasnije 2007. sam se preselila u London unutar firme na drugu poziciju“, priča naša sagovornica, dodajući da joj je želja tada bila da ostane u Londonu godinu dana a onda da se vrati u Srbiju.

„Nostalgija je bila velika i dalje za povratkom, ali je uvek bio prisutan mali strah kako bi taj povratak izgledao i da li bi život bio zadovoljavajuć. Imala sam prilike da vidim drugačije načine života i perspektiva kako jedan život sve može da izgleda. Vreme je prolazilo ali se nije otvorio dovoljno veliki razlog da se vratim“, kaže ona.

Nakon godinu i po dana živeći u Londonu prešla je u englesku banku Barclays, gde je nastavila da radi još 6-7 godina. Tada je, kako kaže, mogla kući da putuje svaka 2-3 meseca i viđa porodicu mnogo češće nego kad je živela u Americi.

„Bio je momenat u Njujorku kad nisam išla kući tri godine. Nedostajala mi je porodica a u isto vreme čovek shvati da se na sve navikne“, dodaje Violeta.

"Tenis mi je otvorio sva vrata ovog sveta": Priča jedne teniserke od sportske stipendije u Americi do biznis menadžera u Luksemburgu 4

Pre 10 godina u Londonu, u okviru druženja Srpskog kluba, Violeta je upoznala današnjeg partnera i muža, da bi pre dve godine odlučili da se presele u Luksemburg, „malu zemlju sa stabilnom političkom situacijom, visokim standardom življenja i jako multinacionalnu“.

„Kvalitet života u Luksemburgu je prevnstveno u tome što su uglavnom prihodi visoki, zdravstveno privanto osiguranje je svima dostupno, stanovi su veliki, ekonomija je zdrava, ko god da je na vlasti zemlja ide u istom progresivnom smeru, politički je stabilna, nema kriminala, i čak gde izađem da se izigram povremeno dođe i premijer da se isto tako izigra. To govori koliko svi mogu normalno da žive i uživaju“, naglašava naša sagovornica.

Dodaje da je sve više galerija u samom centru grada, kao i da je umetnost u Luksemburgu u porastu.

„To se dešava uglavnom u zemljama kojima je dobro. Kod nas se, nažalost, malo više zatvaraju galerije u samom centru i pretvaraju u razne hotele, kazina i druge radnje. Kao još jedan podatak o standardu u Luksemburgu, ako i vozite autobus možete da zaradite mesečno 5.000 evra i da živite jako lepo sa porodicom. Desi se da vidim lepu i zgodnu devojku koja se time bavi“, opisuje Violeta Petijević Luković.

I u Luksemburgu Violeta takođe radi u istoj engleskoj banci Barclays. Planirala je da promeni karijeru, ali se, kaže ona, „zadesilo da je otvorena pozicija koja joj je bila interesantna“.

„To se sve odigralo jako brzo u novembru 2020. godine. Aplicirala sam, sledeće nedelje imala sedam intervjua u okviru firme, dobila ponudu i mesec dana kasnije prešla sa mužem u Luksemburg. To je bio još jedan suđeni momenat, jer sam pre toga par godina pokušavala da napravim promenu i nije se dalo (ili pre nije bilo vreme za to!)“, dodaje naša sagovornica.

Kada sumira utiske iz sve tri zemlje, Violeta kaže da joj je Amerika dala besplatno školovanje na dobrom univerzitetu, poslovne prilike i konstrutkivne odnose u poslovnom svetu, Britanija iskustvo u još jednom finansijksom centru u multikulturnom okruženju, a Luksemburg, u ovoj fazi života, dodatnu bezbednost, visoki standard življenja na evropskom kontinentu, gde čovek ne razmišlja o bazičnim problemima koji su prisutni u nekim drugim zemljama.

"Tenis mi je otvorio sva vrata ovog sveta": Priča jedne teniserke od sportske stipendije u Americi do biznis menadžera u Luksemburgu 5
Foto: Privatna arhiva

S druge strane teže joj je da napravi poređenje između života vani i u Srbiji, navodeći da je otišla kao tinejdžer „gladna za boljim prilikama“ kao i da je danas Srbija dosta drugačija nego 1999.

„Nažalost u Srbiji gde veliki broj živi u grču ljudski je da lošije psihiloške osobine preovladavaju. Zbog boljeg standarda i veće rasterećenosti odnosi sa ljudima u inostranstvu mogu biti nekad pozitivniji. Što se tiče poslovne atmosfere da se ikad vratim kod nas preferirala bih zapadni mentalitet samim tim jer mi je to startno iskustvo. Ne doživljavam Srbiju kao mesto gde mogu imati osećaj sigurnosti tako da trenutno radije ću samo posećivati porodicu i drage prijatelje koje imam. Opet neizmerno gajim nadu da kod nas stvari krenu na bolje za većinu ljudi koje je adekvatnije merilo situacije u zemlji“, objašnjava naša sagovornica.

Dešavanja u Srbiji, kaže, prati sporadično, učestalije oko izbora. Uvek se nada da stvari krenu na bolje i da većina živi lagodniji život nego danas.

„Opet od kad sam pročitala od Arčibalda Rajsa ‘Čujte Srbi’ ponesem se mišlju da smo generalno sami odgovorni za to gde smo. Partijski sistem nije savršen“, zaključuje Violeta Petijević Luković.

„Sve je do nas“

„Svaka nacija ima one dobre i loše ljude. Sa našima jednostavno imam dodatno razumevanje koje proističe iz sličnog iskustva odrastanja. To ne može da se zameni. Opet sam imala sreću da upoznam i divne prijatelje iz Amerike i šire Evrope. Neki od njih su me učinili boljom osobom i dali veliku podršku u momentina poteškoća u inostranstvu. Zbog toga sam neizmerno zahvalna pojedinim strancima. Sve je do nas kako percipiramo svet oko sebe i koliko smo otvoreni za šire vidike i razumevanje drugih.U Luksemburgu opet, imala sam sreću da upoznam naše mlade i uspešne ljude koji rade u sferi financija, advokature i medicine. Imamo puno zajedničkih tačaka i nadam se dugogodišnjim odnosima“, navodi naša sagovornica.

O tenisu, Novaku i Vimbldonu

Violeta Petijević Luković tenis i dalje aktivno igra, uglanom sa nekim timom protiv drugih klubova.

„To su sve zabavni mečevi gde opet pokrenete malo adrenalina dok se borite na terenu. Uglavnom su tu igračice koje su slično kao ja igrale u Americi ili bivše profesionalne igračice koje za karijeru imaju nešto drugo. U svakom slučaju, tenis mi je otvorio sva vrata ovog sveta. Zbog njega sam otišla u Ameriku, zbog tenisa sam radila u NY prvi posao posle koledža dok nisam ušla u finansije, upoznala ljude širom sveta i nastavljam da širim taj krug po svetu. To je jednostavno jezik koji odmah zbližuje odnose i neizmerno sam zahvalna mom ocu koji je želeo da ja igram“, ističe ona.

Upitana šta očekuje od Vimbldona, kaže da voli kad vidi da Novak pobedi, prisećajući se Novakovog fokusa kao osmogodišnjeg dečaka kada je „na Partizanu“ trenitao sa njenim trenerom.

„Iskreno svesna sam koliko je tenis težak sport i mnogo je tu žrtvovanja, a sa druge strane svako ko i uđe samo na glavni žreb je već mnogo učinio i neizmerno poštujem te igrace. Navijam za Kecmanovića i Đerea od naših i nadam se da će dogurati daleko“, zaključuje ona.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.