Radomir Smiljanić, Aleksandar Karadarević, Milan Sinđić/ Foto: Ana Milošević/Danas– Iz nesreće moramo izvući poruku da svet može da se ujedini, da tragedije ne znaju za među, poručuju užički vatrogasci – spasioci godinu dana od svog angažovanja u zemljotresom pogođenoj Turskoj.
Aleksandra Karadarevića, Nemanju Penezića, Dejana Matovića, Milana Sinđića i Radomira Smiljanića na činjenicu da je od njihovog učešća u spasavanju žrtava zemljotresa proteklo godinu dana, podsetili su mediji, ali i kolege, policijski službenici iz Turske koji su se javili dan ranije, da još jednom izraze svoju zahvalnost.
Svakodnevni zadaci im ne dopuštaju da se prepuste razmišljanju, ali sećanja na dane u razrušenom Hataju ne znaju za protok vremena.
– Dok se čovek okrene, prođe godina, kaže Radomir Smiljanić, užički vatrogasac spasilac, koji se sa ostalim kolegama bez muke priseća svakog detalja jedne od najtežih akcija spasavanja u kojoj je učestvovao.
Smiljanić napominje da je dan kada su pozvani da krenu put Turske, počeo kao i svaki drugi, a poziv starešinama stigao je oko podne. Nekoliko sati kanije primio je poruku da iste večeri u 19 časova bude na aerodromu u Beogradu.
– Svako od nas zna šta to znači i do večeri je sve bilo spremno po ubrzanoj proceduri. Dok nismo stigli, nismo mogli da zamislimo razmere katastrofe. Tamo su nas, kao i ekipe sa ostalih strana sveta dočekali aplauzi i suze. To je bilo teško osećanje, pamti Smiljanić.
Njegov mladi kolega, ali iskusni vatrogasac – spasilac, Aleksandar Karadarević, ističe da je bio počastvovan pozivom za odlazak u Tursku.
– Komandant nas je pozvao i sve smo se dogovorili u dve rečenice, kaže Karadarević i dodaje da “moderan, današnji svet ne može da zamisli scenu koja ih je u Hataju sačekala”.
U takvoj situaciji, tvrdi, samo potpuni profesionalizam može biti od koristi.
– Ruševine, bez električne energije, vodosnabdevanja, pusti gradovi. Ipak, da bi vaš rad imao efekta, ne smeju da vas ometaju osećanja. Imali smo misiju – da pronađemo što više ljudi. Nažalost, previše je bilo smrtnih ishoda. Ipak, sve vreme je u nama bila vera da ćemo nekoga pronaći živog, da nadomesti sve ružne scene – priča Aleksandar za Danas.
Užički spasioci zaista su imali su taj trenutak nade. Tragedije i tišinu u jednom trenutku prekinuo je emotivan aplauz, dok su iz ruševina izvlačili živu sedamnaestogodišnju devojku.
– Trenutak spasavanja žive osobe je neprocenjiv. Sve drugo se ostavi po strani , kompletan fokus, mentalna i fizička energija su skoncentrisani tako da svi budemo bezbedni, a da što brže izvedemo izvlačenje. Ljudi nekada misle da to traje pet minuta ili pola sata. Zapravo, te vrste spasavanja traju nekad po ceo dan, noć, čak u kontinuitetu 24 sata. Mi smo za četiri do pet sati uspeli da je izvučemo, jasno se seća još jedan član užičke spasilačke ekipe, Milan Sinđić.
Napominju i da su u razrušenom Hataju, gradu na jugu Turske, dvadesetak kilometara od granice sa Sirijom, potresi bili svakodnevni, pa su vremenom počeli da prepoznaju jačinu zemljotresa i pre nego što ona bude zvanično saopštena.
Pamte prolazak kroz stotine kilometara urušenih primorskih gradova, ljude koji lože delove nameštaja, garderobu, zamotana tela nastradalih. “Svi žure, a sve stoji, kao u apokaliptičnom filmu”, objašnjavaju užički vatrogasci – spasioci.
Istovremeno, prisećaju se saradnje sa kolegama iz celog sveta, ljudi iz Srbije čiji su ih glasovi obradovali na razrušenim turskim ulicama, beskućnika koji im nude svoje sendviče i beskrajne zahvalnosti ugroženog stanovništva.
Među njima su bili i spasioci iz zemalja koje su u upitnom političkom odnosu sa Turskom, jer kako više puta ističu – “tragedija briše sve nesuglasice, sve će se izgraditi, ali životi se ne mogu vratiti”.
– Ono što se dogodilo u Turskoj, ovo što se ovih dana događa u Čileu vrlo lako može da se dogodi i u Evropi. Ostaje nam da se spremamo i gradimo odnose koji će nam omogućiti da budemo što efikasniji kada se desi, jer je izvesno da nekada hoće, kaže Radomir Smiljanić.
Užički tim za Danas govori dok je druga ekipa pozvana na intervenciju. Smireno ističu da su i sada, u svakom trenutku spremni da se odazovu pozivu za pomoć.
– Imperativ je biti u pravom trenutku na pravom mestu i pružiti pomoć. Tu smo, u službi zajednice, svuda gde smo potrebni, a sada u našem gradu, kažu užički heroji.
Zašto sirene?
– Sirene su tu da bi dale nadu onima koji su još uvek pod ruševinama, da bi dobili podstrek da izdrže još jedan dan, da znaju da smo tu, da ih tražimo, objašnjava užički tim govoreći o atmosferi razrušenog turskog grada.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
