Da li znate da se u Srbiji na trofazni priključak čeka više od godinu dana? 1foto EPA-EFE/SASCHA STEINBACH

Kompleksnost realizacije tog posla podrazumeva manje od sat vremena posla. Potrebno je da ekipa Elektrodistribucije dođe na lice mesta, zameni monofaznu kutiju sa trofaznom i priključi jednu žicu sa bandere.

Ostalih godinu dana je vreme koje plaćamo raznorazne službe da kuckaju rešenja, ugvore, sprovode tendere i bog zna koje nama nevidljive poslove iz vidljivog budžeta koji im redovno uplaćujemo.

Ujedno, ovo vam je direktna posledica monopola. Tako bi izgledala i svaka druga privredna sfera, u slučaju monopola.

Na primer, za promenu paketa mobilne telefonije, verovatno biste čekali godinu dana da nije konkurencije, kablovska bi mogla da vam ne radi mesecima da nema konkurencije, internet priključak takodje itd itd…..

Osim ovog zahteva za trofaznu struju, u isto vreme podneli smo zahtev za orezivanje stabala na imanju kroz koje prolaze strujni kablovi niskonaponske mreže. Nikada se niko nije pojavio.

Podsetiću vas da je prošlogodišnji kolaps bio objašnjen javašlukom u održavanju mreže. Najviše problema upravo su pravile grane koje kada padne sneg prave spojeve i prekidaju mrežu.

Od kada smo došli na selo, pre više od godinu dana, apsolutno smo sve uradili bez ikakve asistencije države. Nismo je nigde ni očekivali, osim da dođu i da spuste ovu jednu žicu i da orežu grane, jer to mi po zakonu ne smemo.

EPS uredno naplaćuju svoje račune za struju i održavanje mreže, država uredno naplaćuje porez za sve što smo uradili samostalno, a uradili smo tako sve. Čak i vodu (praktično zlatom platili).

Put u zaseoku je urađen inicijativom meštana, voda takođe, kanalizacije nema, telefona nema, pa tako ni interneta (osim naravno mobilnog), komunalna policija ovuda ne zalazi (radi ko šta hoće), krivolov cveta (srne su ređe od šakala) itd itd.

Mesto je udaljeno 7 minuta od Kosjerića, apsolutno pristupačno.

Država se ovde nije umešala ni 1%, a od svega što kupimo plaćamo joj 20%.

Izvinite, lažem, mešaju se u rad seoskog turizma. Evo kako:

naše komšije imaju preko 70 godina i pioniri su seoskog turizma. Najviše njihovom idejom i istrajnošću ova privredna grana je postala nešto po čemu se ovaj region danas diči.

Od kad smo došli ovde, pre godinu dana, oni obijaju šaltere po Kosjeriću kako bi ispoštovali sve što od njih zahtevaju. Od seljaka se zahteva rigorozna procedura za bavljenje turizmom, dok se od većine onih koji su na Divčibarama ne traži ništa. Čak ni da sopstvenu septičku jamu ne izlivaju kod komšije u dvorište.

95% turizma Divčibara radi na divlje, čast izuzecima. Ovi u selu imaju čak i posete sanitarnih inspekcija. Sve mora biti cakum pakum.

Pa sad kada slušate Memedovića o teškom životu na selu i kako se retko ko opredeli da ovde živi, znajte da nikome od nas ne pada teško rad, jer mi to volimo, zbog toga dolazimo. Mnogo nam je teže da se trujemo u Beogradu i da sedimo po kancelarijama.

Ono što nas uništava, to je javašluk države koji nam ni u čemu ne pomaže, a odmaže gde god može.

Eto čisto da imate pravu sliku o životu na selu prilažem vam i ova dva detalja iz ugovora o trofaznoj struji.

Tekst je preuzet sa Fejsbuk profila Dejana Restaka.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.