Veliki vodič za sve sezonske poslove i zarade u celoj Srbiji: Gde je plata za čobanina 70.000 dinara, a gde se i šta radi za dnevnicu od 50 evra 1Berba u okolini Šapca, foto: K.V/Danas

Sa prvim letnjim danima obično počinje i sezona radova, pre svega u poljoprivredi, a manjak radne snage se javlja uglavnom u berbi jagodičastog voća.

Sezonski radnici dolaze uglavnom sa jugoistoka Srbije. Dnevnice se kreću od 3.000 do 5.000 dinara ali za 1o radnih sati. U pojedinim sredinama uočiljiv je, kako javljaju novinari Danasa, i nedostatak građevinskih radnika svih profila.

Šabac: Dnevnice od 300 do 500 dinara po radnom satu

Najviše posla za najamne radnike ima na područu Mačve i Pocerine, gde su uglavnom angažovani na branju voća i povrća.

Osim ljudi iz ovog kraja, ima i onih koji dolaze iz jugoistočne Srbije, a poslodavci godinama unazad skreću pažnju, da sezonskih radnika nedostaje i da “nema ko da radi”.

“Uzgajam jagodu na površini od jednog hektara, u ataru sela Culjković. Za nekoga ko hoće da radi, posla kod mene ima tokom maja i juna, kada jagoda stiže na branje. Trenutno imam angažovano 15 radnika, sa kojima već duži period sarađujem. Realno, trebalo bi mi još četiri, pet, ali nema. Svi se žale da teško žive, a kada im ponudite posao, oni ne dođu. Ima ljudi iz Šapca koji rade za dnevnicu, a ovi iz sela idu u grad da rade, neće u njivi – objašnjava za Danas jedan od poljoprivrednih proizvođača iz ovog kraja.

Nedostatak radne snage, uticao je i na visinu dnevnica, koje se ove sezone kreću od 300 do 500 dinara po radnom satu.

Prevoz radnika i obrok, zavise od dogovora sa poslodavcem, što utiče i na visinu dnevnice.

Veliki vodič za sve sezonske poslove i zarade u celoj Srbiji: Gde je plata za čobanina 70.000 dinara, a gde se i šta radi za dnevnicu od 50 evra 2
Potraga za beračima, foto K.V./Danas

Subotica: Berbe trešanja 3.000 dinara na dan

U Subotici je veliko interesovanje za sezonskim poslovima. Potražnja je velika, a zainteresovane su i mlađe i starije generacije. Mlađi se angažuju putem omladinskih zadruga dok se stariji angažuju u selima, posebno tokom sezone berbe voća koja je upravo u toku.

Cene su zaista različite, u zavisnosti od vrste poslova.

Pojedini vlasnici plantaža voća u Tavankuta kažu za Danas da se sezonski radnici dovoze autobusima, da imaju obezbeđenu hranu, a neki od njih i smeštaj. Međutim, većina radnika radi na crno.

Radnici se najčešće dovoze iz okolnih vojvođanskih mesta poput Stanišića, Sombora, Apatina, Bajmoka, Alekse Šantića, Lemeša i Odžaka.

„Najviše potražnje ima za beračima. Sad su aktuelne višnje, trešnje, jagode, a posle na jesen i jabuke. Sve starosne generacije dolaze, ne biraju, jer je jako veliki deficit radne snage. Kad je sezona zna nekada i do 1.500 ljudi ulaziti na berbu“, kažu voćari.

Tatjana Horvat ima plantažu jabuka u Tavankutu, a kod nje u berbu već godinama dolazi grupa sezonskih radnika iz Stanišića.

„Oni nam dolaze svake godine pa ja nemam tako veliki problem sa radnom snagom, ali je u suštini radna snaga uvek problem, jer je svaka berba vezana za tu sezonsku radnu snagu“, navodi Tanja.

Podseća da je za sadnju paprike u Tavankutu bio angažovan kombi prevoz, autobusi i automobili ljudi koji su dolazili, a da je trenutno u toku berba višanja i trešanja.

„Kasnije će biti berba kruške, paprike i jabuke, i trebaće ljudi na tri strane. Vlasnici plantaža paprika daju veće dnevnice jer je radnik savijen, kleči, to ne može raditi svako jer kičma strada“, napominje Tanja.

Kako kažu voćari, cena berbe trešanja je 3.000 dinara na dan, i radi se osam sati, a radnicima se plaća prevoz, međutim, „pitanje je ko prijavljuje a ko ne prijavljuje ove radnike preko portala Sezonska radnja snaga“.

Dodaju i da su prošle godine dolazili radnici iz Ukrajine, Kirgistana, da se cena rada kretala od 2.500 do 3000 dinara plus smeštaj i hrana, ali da sada tih ljudi nema ovde.

„Preko portala se plaća oko 350 dinara po osobi i to je opet manje nego da se radnik prijavljuje u radni odnos“, smatraju voćari.

Cene u ratarstvu su prilično otišle gore i najčešće dolaze sezonski radnici u žetvi da voze traktore i kombajne, kaže Svetislav koji se bavi ratarstvom.

„Kod ratara su jako skupe satnice, ljudi koji nisu fizički radnici nego voze mašine dobijaju od 400 do 800 dinara na sat“, kaže naš sagovornik.

Natalija Đurković iz Omladinske zadruge „Ekonom“ iz Subotice kaže za Danas da studenti hoće da rade kao pomoćni radnici i da je interesovanje veliko.

„Mladi hoće da rade, i to su uglavnom učenici, studenti ili nezaposleni do 30 godina.

Reč je mahom o subotičkim studentima ili onima koji studiraju u Novom Sadu i Beogradu, pa se vrate kući preko leta i rade tu kod nas“, navodi Natalija.

Prema njenim rečima, najaktuelniji su trenutno sezonski poslovi rada u kafićima, prodaja sladoleda, lepljenje nalepnica, deklaracija, etiketa, rad u buticima, slaganje robe u prodavnicama i drugo.

„Mladi se odazivaju i stvarno žele da rade, potreba je velika – ima posla za mlade, ali bi moglo da bude i više. Mi možemo da ih organizujemo da idu da rade jer je potražnja zaista sada velika“, napominje Natalija.

Dodaje da su satnice sada malo veće, od 250 do 350 dinara, u zavisnosti od vrste posla, a da za momke imaju poslove istovara kamiona, što se plaća više.

Niš – Dnevnica za najteže poslove do 5.000 dinara

U Nišu se najamni radnici mogu naći na Obilićevom vencu, kod Pirotske rampe. Najčešće su to, kako kažu Nišlije, pripadnici romske populacije, ali u poslednje vreme tu dolaze i meštani iz okolnih manjih gradova u okolini kojima treba posao.

„Od kad znam za sebe tu su stajali ljudi kojima treba neki sezonski posao. Sećam se da je otac tamo odlazio kad su nam trebali radnici za izgradnju kuće. Nedavno je i meni trebala pomoć oko unošenja drva jer su mi sinovi u inostranstvu. Uzeo sam dvojicu i platio im po hiljadu dinara za dva sata posla“, priča Nišlija Miroslav Nikolić.

Najamni radnici se uzimaju za različite poslove, od uređivanja dvorišta, selenja, unošenje drva, čišćenje snega zimi, iznošenje šuta kod renoviranja stana i sličnih poslova.

„Cene su različite, sve zavisi koliko je težak posao. Ali dnevnica za najteži posao ne prelazi 5.000 dinara, mada je sve stvar dogovora između najamnog radnika i onoga ko ih plaća“, kaže Nikolić.

U Nišu nema mnogo migranata, uglavnom im je taj grad bio tranzintna stanica, tako da nije primećeno da su i oni bili zainteresovani da rade kao najamni radnici.

Kragujevac – Za branje šljiva od 2.000 do 3.000 dinara

Nekadašnjih klasičnih najamnih, sezonskih radnika u Kragujevcu nema već odavno. Svojevremeno su najčešće angažovani na građevinskim radovima ali su ih, barem na velikim gradilištma zamenili radnici iz Indije i Turske.

Radnici iz ove dve zemlje angažovani su na građevinama bilo da iza tog posla stoji država ili privatni preduzimači ali, oni nisu sezonski radnici i u Kragujevac i Srbiju dolaze preko firmi koje ih angažuju.

Ovo su Danasu potvrdili ne samo građevinci ovdašnji već i u kragujevačkoj Hitnoj pomoći jer kada je dolazilo do povreda na radu ljudi iz Indije i Turske sa njima su uvek bili njihovi menadžeri koji su govorili engleski i srpski jezik.

– Već odavno kod nas niko ne zapošljava sezonske građevinske radnike. Prvo, kontrole su česte i kazne velike. Drugo, takvog radnika bi morali prvo da obučite za konkretan posao, prijavite, dobijete sertifikate za njega, platite mu zdravstveno osiguranje, tako da se to nikome ne isplati, u najkraćem sumira ovu situaciju jedan od kragujevačkih građevinskih preduzimača.

Veliki vodič za sve sezonske poslove i zarade u celoj Srbiji: Gde je plata za čobanina 70.000 dinara, a gde se i šta radi za dnevnicu od 50 evra 3
Berba šljiva u okolini Kragujevca, foto Z. Mišić/Danas

Kragujevac je i centar Šumadije, najpoznatije po voćarstvu. U ovoj privrednoj grani ima sezonskih radnika ali oni mahom ne dolaze iz drugih sredina i delova Srbije, već je u pitanju lokalna sezonska radna snaga. Bukvalno iz tog sela.

Nekada je sezona branja voća počinjala sa višnjama ali se to danas više ne radi ručno već mašinski. Najviše sezonaca ima od avgusta kada kreće berba šljiva i proizvodnja i pečenje rakije. Njihova dnevnica se kreće od 2.000 dinara ako se šljive kupe i radi 8 sati do 3.000 ako se beru i radni dan je 10 časova.

– Kod angažovanja ove vrste sezonskih radnika visina dnevnice zavisi da li se radnici prevoze, imaju doručak i ručak ili ne ali uglavnom njihova zarada može da ide do 4.000 dinara dnevno, kaže jedan od navećih proizvođača šljiva u okolini Kragujevca, potvrđujući da su to uglavnom ljudi koji su iz ovog kraja i okoline.

Po rečima šumadijskih voćara iz drugih delova Srbije se tokom sezonu angažuju samo stručnjaci za specifične vrste poslova kao što je obrezivanje voća – iz okoline Leskovca ili vinove loze – okolina Kruševca.

Kada su devedesetih godina kao sezonski radnici u Srbiju dolazili Rumuni za ispomoć u poljoprivrednim radovima, to nikada nije bilo karakteristično za Šumadiju, već susedno Pomoravlje i Vojvodinu.

– Sezonskih radnika u Kragujevcu nema, jer šta bi oni ovde i radili. Kragujevac je industrijski grad i urabana sredina i na kojim poslovima bi oni i bili angažovani sem građevinskim koje su preuzeli Indijci i Turci, kaže za Danas Jugoslav Ristić, dugogodišnji sindikalni funkcioner.

Ali, ono što donedavno nije bilo karakteristično za Kragujevac kao urbanu i industrijsku sredinu je da su sami Kragujevčani postali sezonci. Poslednjih godina, naravno oni koji imaju iskustvo i mogu da izdrže taj napor i vrućinu, odlaze u sezoni branja malina u ariljski i ivanjički kraj.

U zavisnosti koliko naberu malina njihova dnevnica se prošle godine kretala od 3.200 do 3.600 dinara. Ove godine se pominje zarada i do 4.000 dinara dnevno na ovom sezonskom poslu, ali cena rada još nije tačno precizirana.

Zaječar – Dnevnica za sezonske radnike od 25 do 30, za majstore od 50 do 60 evra

Stariji građani grada na Timoku, sećaju se starih vremena kada je u Zaječaru cvetala privreda, kada se radilo i gradilo, i kada je čuveni parking kod “Kopaonika” bio pun radnika, koji su već nakon nekoliko minuta čekanja bili angažovani na nekim poslovima.

Danas “Kopaonik” je još uvek tu, ali ono što svima treba i fali, jesu radnici. Na čuvenom parkingu reporter Danasa zatekao je dva radnika, i nekoliko kamiona koji se bave uslužnim prevozom materijala i ogreva.

Radnik N.K. kaže za Danas da on cepa i vozi drva, ali i ugalj i pelet, dok ne radi građevinske poslove zbog narušenog zdravlja.

“Zbog bolesti ne mogu da radim na suncu. Zato samo cepam i prevozim drva i ugalj. Po potrebi i pelet. Naplaćujem cepanje drva 500 dinara po metru i 300 dinara prenos drva do šupe. Tako i drugi naplaćuju. Uvoženje uglja naplaćujem minimalno 700 dinara za tonu, a cena zavisi koliko je daleko mesto gde se ugalj prevozi”, ističe on.

U razgovoru sa drugim radnicima saznali smo da mašinsko cepanje i sečenje drva naplaćuje se 650 dinara za metar drva za peći, dok cepanje za kotao kreće se od 550 do 600 dinara za metar.

Sagovornik Danasa D.P. kaže da je problem da se nađu radnici, pošto se grad na Timoku, za poslednjih desetak godina ispraznio, pa ljudi imaju problem da pronađu radnike.

“Sve što je vredelo otišlo je van granica Srbije. Juče sam tražio dva radnika, ali sam našao samo jednog. Problem je što nema ko da radi. Za fizičke poslove i građevinu, radnice se plaćaju od 25 do 30 evra, dok majstori uzimaju od 50 do 60 evra za jedan radni dan koji traje od 7 do 17 sati”, kaže naš sagovornik.

Posao od koga sezonski radnici dobro zarađuju je branje višanja, i šljiva, ali ove godine berba počinje tek za 15 dana, tako da se još uvek ne zna cena za berače.

Kako za Danas kaže Z.J. veliki broj sezonskih radnika otišao je za Negotin i okolinu, gde, kako ona kaže, dobro se zarađuje.

“Više grupa otišlo je za Negotin, gde se sada zalama loza. Dnevnica je viša od 3.000 dinara, a radno vreme je od 7 do 17 sati. Ono što je lošije u odnosu na minule godine je što ove godine nije nam obezbeđen obrok, već to sami nabavljamo”, objašnjava ona.

Zaječarci kažu da je naskuplje angožovati radnika za neki brzi posao, pošto je angažovanje takvog radnika za bilo koji fizički posao od dva ili tri sata košta oko 1.500 dinara.

Što se dolaska sezonskih radnika u Zaječaru tiče, nismo uspeli da saznamo, da li su dolazili ili dolaze iz drugih gradova i država, ali jedno je jasno, ako nema izgradnje, kao što je trenutna situacija u gradu na Timoku, nema ni potrebe za radnicima.

Vranje – Kuvari i konobari odlaze uza Crnu Goru, Albaniju i Hrvatsku

Problem sezonskih radnika na jugu Srbije u svim oblastima od građevine do zanatskih usluga iz godine u godinu sve je ozbiljniji. U Vranju se svakodnevno mogu videti oglasi kojima se radnicima nude poslovi najčešće u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, ali i inostranstvu vezano za sezonske poslove.

– Najveći problem predstavlja odlazak radnika u oblasti građevinarstva, zidara, armirača, tesara, keramičara, električara, limara pa i običnih radnika. Suočavamo se sa manjkom radne snage naročito u jeku građevinske sezone – objašnjava za portal Danasa Nikola Krstić, iz Trgovišta koji je više godina preduzimač u oblasti građevine.

On kaže da su radnici sa juga Srbije odavno pronašli poslove van juga Srbije. Mnogi od njih odlaze na tromesečni rad u zemlje EU, gde u sezoni mogu da zarade na građevini i do 3.000 evra. Najveća potražnja je za majstorima zidarima i keramičarima, otuda je i njihova cena na lokalu povećana i do četrdeset procenata.

– Ukoliko uspete da obezbedite majstora za ove poslove znajte da će te morati da ga platite i do 50 evra po danu. To je cena dnevnice, dok običan fizički radnik po danu košta na građevini do trideset evra. Uz sve to morate obratiti pažnju i na kvalitet usluge koju plaćate, jer mnogo je onih koji se izdaju za majstore, a da njihova stručnost u određenoj oblasti nije adekvatna – kaže naš sagovornik.

On naglašava da se mnogi koji se bave građevinom sebe nazivaju „Crnotravcima“ poznatim građevincima sa juga Srbije, ali često su „daleko po znanju od ovih iskusnih majstora“ za koje zna cela bivša SFRJ.

Uvećane su i cene molersko farbarskih usluga. Krečenje samo jedne sobe sada se u Vranju plaća od 25 do 40 evra u zavisnosti od kvadrature.

Postavljanje keramičkih pločica i svi vodoinstalaterski radovi skuplji su za oko 40 procenata. Postavljanje keramičkih pločica u sanitarnim prostorijama koštalo je pet, a sada za tu uslugu treba platiti osam do 10 evra po kvadratnom metru. Slične cene su i za postavljanje laminata, malterisanje, ili uvođenje elektro mreže, pod uslovom da uspete da obezbedite majstore, u ovom slučaju Albance iz Preševa i Bujanovca koji spadaju u red aktuelno naj kvalitetnijih u oblasti građevinarstva.

Većina građevinskih poslova, pogotovu na većim stambenim objektima koji se u poslednje vreme najčešće grade u Vranju i okolnim mestima ugovoara se nekoliko meseci unapred, jer se građevinski timovi sele sa gradilišta na gradilište čim završe posao. Najveći problem predstavlja angažovanje sezonskih radnika za individualnu gradnju, gde pogotovu usred građevinske sezone teško može da se nađe stručna grupa izvođača radova.

Problema ima i sa nedostatkom kuvara i konobara,spremačica, od kojih su mnogi „trbuhom za kruhom“, u sezoni otišli na rad u Crnu Goru, Albaniju, a sve češće odlaze i u Hrvatsku, tokom tromesečne letnje sezone. Njihova zarada na mesečnom nivou u zavisnosti od kvalifikacije kreće se od 800 do 1.500 i više evra. Najbolje prolaze školovani kuvari i barmeni, koji za sezonu mogu da zarade i do pet hiljada evra za rad u ugostiteljskim objektima u zemljama regiona.

Veliki broj Roma sa područja juga Srbije svoju sezonsku zaradu obezbeđuje odlazeći na rad u Vojvodinu i Šumadiju. Leti to je sezona berbe malina, s jeseni berba kukuruza. Oni rade za dnevnicu od 20 evra, uz obezbeđen smeštaj i ishranu.

Problem sa radnicima u oblasti građevinarstva, zanatskih i uslužnih delatnosti na jugu Srbije mogao bi da bude još izraženiji jer u sedam opština Pčinjskog okruga gotovo i da nema škole sem jedne u Vranju koja školuje konobare, gde se institucionalno stvaraju novi kadrovi u ovim oblastima.

Veliki vodič za sve sezonske poslove i zarade u celoj Srbiji: Gde je plata za čobanina 70.000 dinara, a gde se i šta radi za dnevnicu od 50 evra 4
Dobar rod višanja, visnje foto: Natalija Jakovljević/Danas

Vojvodina – Vozaču kombajna dnevnica 50 evra, za pomoć u štali 400 dinara

Najviše sezonskih radnika na teritoriji srednjeg Banata angažuje se u vreme poljoprivrednih radova. Potražnja postoji ali je ponuda vrlo slaba, tako da jedan broj poljoprivrednih proizvođača odustaje od proizvodnje onih kultura koje zahtevaju ljudske ruke. Em ih nema a a i kad se nađu, nisu jeftine, pa se postavlja pitanje isplativosti. Sezonski radnici uglavnom su iz sela, tog gde nešto treba da se radi ili najbližeg, jer više nije isplativo da se radna snaga prevozi ili da im se obezbeđuje smeštaj.

– Problem sa sezonskom radnom snagom je što je ona sezonska, dakle potrebna je samo u određenom periodu godine. Nemoguće je od polugodišnje zarade živeti godinu dana. Zato stalno moramo da pravimo balans, da ljude platimo pristojno ali i da se nama isplati, jer ako nema zarade, ni mi nećemo raditi. Trudimo se da zadržimo dugogodišnje radnike. U našem poslu to su uglavnom žene. Sve su starije, mlađih nema, selo se prazni, tako da je veliko pitanje ko će nam pomoći već za nekoliko godina. Plaćamo žene od 350 do 400 dinara na sat, u zavisnosti koji je posao u pitanju, kaže povrtar iz Mihajlova, sela pored Zrenjanina poznatog po proizvodnji povrća i rasada.

Velikih voćnjaka u Banatu nema previše a gde ih ima, u pitanju su plantaže na kojima se gotovo sav posao obavlja mašinskim putem. Nešto veća je potražnja kada počne berba jabuka.

– Angažujemo sezonske radnike u jesen kad počne berba dunja. Imali smo do skoro proverenu ekipu, ali to su stariji ljudi, polako odustaju od posla, jedan po jedan. Zato se trudimo da formiramo novu koju ćemo i edukovati, jer ni berba dunja nije uzmeš pa bereš. Plaćali smo prošle godine 3000 dinara na dan. Kako će biti ove jeseni, videćemo, kaže Sava Radišić, voćar iz Zrenjanina.

Najteže je naći pomoć u stočarstvu.

– Danas više niko neće da radi. Lakše je da se živi od socijalne pomoći nego da se radi u štali. Odlučio sam da prodam telad i junice i da smanjim stado krava, jer radnike da nađem ne mogu. Ni za koje pare. Ljudi neće da rade i to je to, rekao je Anđelko Nećakov, stočar iz Čente.

Da je tako potvrđuje i Vukašin Baćina, stočar iz Jaše Tomića.

– Kad sam uspeo da nađem čobana, bio sam presrećan. Ali, znate kako on radi. Ujutru ne kreće bez pola litre rakije. Plus cigarete, plus hrana, plus 70.000 dinara mesečno. I ja sam srećan. Moje kolege stočari ne mogu čobana ni da nađu. Tražim vozača kombajna, sad će žetva. Dnevnica 50 evra. Neće niko. Za sat pomoći u štali nudim 400 dinara. Neće niko. Stočari se žale zbog cene svojih proizvoda a još je veći problem što ne mogu da nađu radnike, smatra Baćina.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.