„Ne možeš biti levičar sa izglancanim cipelicama i peglanom kravatom“: Ko je autentična levica u Srbiji?

Poslednjih meseci, od kada je jasno da će na izbore izaći više lista, sve češće se može čuti ideja koju je plasirao Novi DSS o okupljanju “autentične desnice” na jednoj listi.

Druga lista opozicije, pored studentske, bi u tom slučaju bila lista proevropske opozicije.

Iako se ona kolokvijalno naziva i levom listom, pitanje je koliko je to adekvatan naziv, s obzirom da bi se na njoj našle i stranke desnog centra poput Narodnog pokreta Srbije ili Srbija centra SRCE.

Pored opozicionih levičarskih partija u vladajućoj koaliciji nalaze se i Socijalistička partija Srbije kao i Pokret socijalista koji nominalno jesu levičarske partije, ali se teško može reći da je trenutna vlast u kojoj učestvuju, pa i samo postupanje tih partija, levičarsko.

Sa druge strane, može se dovesti u pitanje i samo određenje partija kao levih zbog njihove proevroke pozicije, s obzirom da pored desnih stranaka koje su proevropske, ima i levičarskih partija koje su protiv ulaska Srbije u EU.

Takva je Partija radikalne levice, čija predsednica Milena Repajić za Danas navodi da autentična leva partija treba da uključuje i drugačije stavove prema svojini, organizovanju privrede, društvenom položaju radnika isocijalnoj zaštiti.

Repajić: Leve ideje u Srbiji su duboko ukorenjene

Komentarišući određenje proevropske opozicije kao levičarske, ona tvrdi da su navedene odlike levih opcija nespojive sa evrointegracijama.

“Razbijanje socijalističkog modela organizacije proizvodnje i društva je u svim zemljama istočne i jugoistočne Evrope bilo osnovni preduslov za evrointegracije”, pojašnjava naša sagovornica, te dodaje da je proevropska levica oksimoron.

Ipak, ističe da je istorijski revizionizam u Evropi i pomeranje političkog diskursa u desno u proteklih 30 godina dovelo do paradoksalne situacije da se proevropska, pa čak i otvoreno pro-NATO opozicija naziva “levom”, iako se, kako kaže, radi o “političkom i vojnom krilu imperijalizma”.

Govoreći o nedostatku autentično levih političkih partija ona naglašava da je partijski život u Srbiji osakaćen “katastrofalnim zakonodavstvom o političkom organizovanju u poslednjih više od 15 godina”.

“Bar od 2010. politika je sport za bogate, tako da bi pravi razgovor o demokratiji u Srbiji danas bio zapravo koji procenat naroda je uopšte predstavljen u parlamentu. Samo za osnivanje političke stranke potrebne su desetine hiljade evra, da ne govorimo o troškovima izlaska na izbore”, kaže Repajić.

Kako kaže, PRL postoji kao “greška u sistemu”, jer je iskoristila priliku koja se ukazala da u takvoj klimi formira levu partiju.

“Van stranačke arene ima autentičnih levih organizacija koje se bave određenim konkretnim problemima — palestinskim pitanjem, radnim pravima, stambenim pitanjem i prinudnim iseljenjima — ali etablirane stranke su odreda prokapitalističke, čak i kada su nominalno leve”, navodi sagovornica Danasa.

Na pitanje koliko su leve ideje primamljive građnima Srbije, ona tvrdi da je javnost zrela za leve ideje, te da ih najčešće deli – od uverenja o socijalnoj pravdi, potrebi za univerzalnim zdravstvom i obrazovanjem, do većinskog anti-EU, a posebno anti-NATO stava.

“To pokazuju i istraživanja javnog mnjenja i naše iskustvo sa ljudima. Kada se skine koprena decenija antikomunističke propagande, vidi se da su leve ideje ovde duboko ukorenjene — još od vremena Svetozara Markovića, preko Dimitrija Tucovića, do samoupravnog socijalizma. To nam daje puno nade da je moguće prevazići stanje kapitalističke poluperiferije u kome se nalazimo”, zaključuje Repajić.

Jovanović: Pitanje rada mora biti suštinsko za levicu

Govoreći o određenju autentično leve političke opcije, sociolog Đokica Jovanović za Danas ističe da je problem što nema ozbiljne definicije ni levih ni desnih partija, te dodaje da se koriste određenja od pre 50-60 godina.

“Međutim, promenile su se bitne stvari, ne samo u odnosima već i, što je važnije, u tehnologiji. Živimo u periodu pete industrijske revolucije koja ne uspostavlja samo nove normative već i novi način života, nove vrednosti i konačno drugu društvenu dinamiku”, pojašnjava Jovanović.

On tvrdi da u Srbiji, ali i u svetu nema levice u definisanom smislu.

“Levica krajem 20. veka, pa sve do danas nije uspela da nađe način da odgovori na pitanja koje postavlja epoha. I dalje se kreće u tim nekim nedelatnim, zastarelim, shvatanjima koja su danas neprimenjiva”, kaže naš sagovornik.

Kao bitne konstante u određivanju levice, Jovanović ističe internacionalizam i fokus na pitanje rada.

“Ako se levica zatvara u sopstvene granice, i nije internacionalistička, teško da će to biti levica u nekakvom opštem smislu”, kaže on.

Podseča i na polemiku u Sovjetskom Savezu o tome da li je socijalizam svetski proces ili ga treba graditi u jednoj zemlji.

S obzirom da pored političkih partija tradicionalno leve opcije jesu i sindikati, Jovanović ističe da su u Srbiji i oni “pocepani”.

Naglašava da bi najbolja opcija za orgnaizovanje sindikata bila pansindikalna konferencija na kojoj bi sindikati odredili minimum njihovog delovanja.

“Na toj pansindikalnoj konferenciji bi prisustvovao srednji i niži rukovodstveni sloj, a sindikalne organizacije bi međusobno neposredno delegirale. Međutim, iza toga bi sindikati trebalo da naprave svoje političko krilo koje će ući u reprezentativne skupštine, od opštinskog nivoa pa na gore koji bi se tu direktno bavili sindikalnim problemima”, pojašnajva on.

“Na kraju je pobedila je Staljinova koncepcija socijalizma u jednoj zemlji i vidite gde je Sovjetski Savez završio i gde je Rusija završila – u nekakvom stanju samoizolacije”, navodi Jovanović.

Ipak, kao suštinsko pitanje levice ističe pitanje “sveta rada”.

“Iako druga pitanja, poput rodnog pitanja i tako dalje, jesu važna ovo je esencijalno pitanje za levicu. Potpuno razumem i ravnopravnost polova, i LGBT prava, ali postoji prethodno pitanje – da li ti ljudi od svoga rada mogu sebe da izdržavaju, odnosno da li on može da zaradi koru hleba – to je suštinsko pitanje” pojašnjava naš sagovornik.

Naglašava da će svaki čovek koji je u egzistencijalnoj iznudici reći “Šta me interesuju ljudska prava ili demokratija, kad ja nemam šta da odnesem kući”.

“To je pitanje levice – da se bavi pitanjima egzistencije s jedne strane, a sa druge strane da se bavi pitanjima demokratije u procesu rada. O tome se uopšte ne govori u levici, u našem delu”, kaže Jovanović.

On podseća i na primere beleženja koliko radnici u određenim fabrikama provode vremena u toaletu, te dodaje da su to naizgled banalna pitanja, ali da su za te ljude koji rade u tim uslovima to primarna pitanja.

“Naše levice tu nema nigde, evo, štrajkovalo se pre par godina u Juri u Leskovcu. Pa gde je ta levica da dođe na kapije fabrike, da razgovara sa radnicima, da da vrši pritisak na to poslovodstvo? Nema je”, kaže sagovornik Danasa, te dodaje da zbog toga ne vidi konsolidovanu levicu u Srbiji.

Ipak, on dodaje da iako smatra da političke partije više smetaju nego što koriste, vreme je takvo da bi bilo potpuno nerealno zalagati se za uništavanje političkih partija.

“Ipak, potrošili su se kapaciteti predstavničke demokratije. Vidite kako se kod nas uzburkalo jer su studenti organizovani kroz participativnu demokratiju, pa ljudi više neće da čuju za političke partije”, navodi Jovanović.

Podsećajući ponovo na tehnološku revoluciju, on navodi da partije koje sebe predstavljaju kao leve tu temu ne stavljaju na dnevni red

“Ne samo na nivou parole, već da zaista vide kakav se sada tu profil radništva ili zaposlenih stvara. Ja se bojim da će u tim uslovima oni ljudi koji su nekvalifikovani ili polukvalifikovani ostati bez ikakve mogućnosti da nešto rade i da zarade”, kaže naš sagovornik.

Sva ova pitanja, smatra Jovanović slabo se pokreću ne samo u Srbiji, već i u svetskoj levici.

“Dakle, prvo je da levica pokuša da nađe odgovore na pitanja koja postavlja epoha i da te odgovore ne samerava prema onome kako je to nekad bilo. Meni je žao što nema samoupravljanja, ali znate, nije blisko pameti da ja sada zagovaram samoupravljanje kakvo je bilo”, kaže on.

Ipak, dodaje, treba se baviti participacijom u proizvodnji, radu i spolitičkom svetu.

“To je moja bitna primedba onim subjektima koji kažu da su levi – ne možeš da budeš levičar sa izglancanim cipelicama i peglanom kravaticom i da se tako šetaš po Skupštini. Idi bre u pogon, idi tamo, svađaj se sa poslodavcem. To je levica”, poručuje Jovanović.

Miletić: Dok god su ljudima potrebni bolji materijalni i radni uslovi, biće potrebe za autentičnom levicom

Urednik portala Mašina Marko Miletić za Danas pak kaže da u Srbiji ima autentične levice, s tim da ona i dalje uglavnom funkcioniše na marginama političkog polja Srbije.

“Imamo i Zeleno levi front koji funkcioniše kao parlamentarna stranka i koji svakako ima u svom članstvu i levo opredeljenje ljude i ističe određene politike koji možemo smatrati autentično levim”, kaže na sagovornik.

Ipak, dodaje, samo proevropsko opredeljenje se svakako ne može smatrati određujućim faktorom za bilo koju organizaciju koja se svrstava na levi politički spektar.

“Opredeljenje za i protiv svrstavanja u određene političke blokove može biti deo taktičkih političkih odluka koje zavise od konteksta i mogu se pravdati različitim i ideološkim i političkim razlozima”, navodi Miletić.

Govoreći o potrebi za levom političkom opcijom naš sagovornik tvrdi da dok god je ljudima potrebna ekonomska pravda, jednakost, bolji materijalni i radni uslovi biće potrebe i za autentičnom levom političkom opcijom.

“Ipak, činjenica je da kod nas ni ovu aktuelnu političku krizu, koja je u mnogim aspektima i socijalna kriza, postojeće leve organizacije nisu iskoristile za bolje pozicioniranje na političkoj sceni i izlaska iz marginalnog položaja”, kaže Miletić.

O mogućnosti razvijanja autentičnih levičarskih partija Miletić kaže da je teško u kapitalizmu očekivati očekivati da je moguće razvijati leve političke organizacije bez većih problema.

“Sistem je takav da su u njega ugrađeni alati koji aktivno sprečavaju političko učešće slabijih, marginalizovanih, odnosno sve više onih koji nisu povezani ili nisu deo ekonomskih elita”, pojašnjava sagovornik Danasa.

U tom smislu, dodaje, leve političke organizacije moraju da se izbore za mogućnost svog postojanja i razvoja i paralelno sa tim za rast podrške svojim idejama i politikama.

“S obzirom na demonizaciju leve ideologije koja je prisutna decenijama unazad to nije ni malo lak zadatak”, zaključuje Miletić.