Teren koji bi opoziciji i studentskoj listi skoro sigurno doneo pobedu

Predstojeći parlamentarni izbori u Srbiji sve više se oblikuju kao pitanje izlaznosti, a ne samo političkih programa, ideologija ili međusobnih optužbi vlasti i opozicije. U tom smislu, ključna dilema više nije samo ko ima jaču kampanju ili ko bolje razotkriva slabosti protivnika, već ko uspeva da motiviše što veći broj građana da uopšte izađe na glasanje.

U dosadašnjoj političkoj praksi u Srbiji, opozicija je često bila fokusirana na analizu i razotkrivanje mana režima, od korupcije, preko kontrole medija, do institucionalnih problema i zloupotrebe javnih resursa. Iako je takav pristup važan za političku artikulaciju nezadovoljstva, on se u praksi pokazao kao nedovoljan da dovede do promene odnosa snaga. Razlog je jednostavan: kritika sama po sebi ne menja izborni rezultat ako ne postoji dovoljno velika izlaznost birača koji žele promenu.

U tom kontekstu pojavljuje se nova ili bar sve glasnija teza, da opozicija, uključujući i studentsku listu i nove društvene pokrete, mora primarno da radi na mobilizaciji biračkog tela. To znači da se fokus pomera sa „dokazivanja zašto vlast ne valja“ na „zašto je važno izaći na izbore i glasati“. U političkoj realnosti, razlika između pobede i poraza često ne leži u procentu podrške među opredeljenim biračima, već u tome koliko je ukupno biračko telo aktivirano. Bilo bi gubljenje vremena i energije akcenat staviti na ubeđivanje ljudi koliko je ovaj režim loš i izopačen. To je svakom normalnom čoveku odavno jasno. Umesto toga, borbu treba voditi isključivo na polju gde se nalaze neodlučni, apatični i birači koji su ostali bez nade. Oni koje je vladajuća partija ubila u pojam i planski im oduzela ideju da izbori mogu nešto promeniti.

Srbija već godinama pokazuje relativno nisku i neujednačenu izlaznost na izborima. Jedan deo birača je stabilno mobilisan i disciplinovan, dok je veliki deo populacije politički pasivan, razočaran ili uveren da njegov glas ne može promeniti ishod. Upravo taj segment postaje presudan. Ako ostane kod kuće, politički status quo se lako održava; ako izađe, odnos snaga se može značajno promeniti.

Zato se sve češće kao referenca uzimaju primeri zemalja gde visoka izlaznost radikalno menja politički balans. Jedan od često pominjanih primera je Mađarska i skorašnji izbori gde je izlaznost dostizala oko 80 odsto. U takvim uslovima, čak i dominantne političke strukture ulaze u zonu ozbiljne neizvesnosti, jer se širi spektar birača uključuje u odlučivanje. U analitičkom smislu, argument je da visoka izlaznost smanjuje prednost organizovanih, lojalnih biračkih baza i povećava uticaj neodlučnih i pasivnih glasača.

Upravo tu se postavlja ključna strateška dilema za opozicione aktere u Srbiji: da li ulagati resurse u stalno ponavljanje kritike postojećeg sistema ili ih preusmeriti na aktivno povećanje izlaznosti? Naravno, u realnosti, jedno ne isključuje drugo, ali pitanje prioriteta postaje presudno.

Studentska lista i novi društveni akteri u toj jednačini imaju specifičnu ulogu. Oni često nemaju teret dugogodišnjih političkih konflikata, pa mogu lakše da komuniciraju sa apatičnim i politički neaktivnim građanima. NJihov potencijal nije samo u programu, već u energiji mobilizacije, u sposobnosti da izbore učine društvenim događajem, a ne samo rutinskim političkim procesom.

Sa druge strane, fokus isključivo na izlaznost nosi i određene rizike. Mobilizacija bez jasne političke artikulacije može dovesti do fragmentacije glasova i nejasnog političkog ishoda. Takođe, visoka izlaznost sama po sebi ne garantuje promenu vlasti, ali menja uslove u kojima se politička borba odvija. Drugim rečima, ona ne daje automatski pobedu opoziciji, ali menja verovatnoću ishoda.

U tom smislu, korisno je pogledati i uporedne modele, naročito mađarski slučaj. Mađarska pokazuje kako visoka izlaznost može da dovede do zaoštravanja političke borbe i povećanja neizvesnosti, ali i kako dobro organizovane političke strukture mogu zadržati prednost čak i u takvim uslovima. Razlika između Srbije i Mađarske nije samo u izlaznosti, već i u stepenu institucionalne stabilnosti, medijskom prostoru i strukturi političke scene.

U poređenju sa Mađarskom, gde je politička scena visoko polarizovana i gde izlaznost direktno presudno utiče na legitimitet vlasti, Srbija ima dodatni sloj kompleksnosti: visok nivo političke apatije i slabije poverenje u institucije. To znači da povećanje izlaznosti u Srbiji nije samo tehničko pitanje kampanje, već duboko društveno pitanje obnavljanja poverenja u izborni proces.

Sve ozbiljne analize predstojećih izbora u Srbiji ukazuju na to da će ključna borba biti vođena oko izlaznosti birača. Argument koji se sve češće pojavljuje u političkim raspravama jeste da bi izlaznost približna onoj koja se beleži u Mađarskoj, oko 80 odsto, dramatično promenila političku dinamiku i otvorila realnu mogućnost promene vlasti. U tom okviru, fokus opozicije i novih političkih aktera ne može ostati dominantno na razotkrivanju mana režima, već mora biti preusmeren na mobilizaciju građana i podizanje političke participacije. Drugim rečima, pitanje izbora se sve manje svodi na to ko je u pravu u političkoj debati, a sve više na to ko uspe da ubedi one koji ćute da je njihovo učešće važno. U tom smislu, izlaznost postaje ne samo statistički podatak, već centralni politički faktor koji određuje pravac budućeg razvoja zemlje.

Planiranje izborne kampanje je prilično jednostavna matematika. Na papir se stavi ukupan broj birača, starosna i obrazovna struktura, urade se kredibilna istraživanja i onda se dobije prilično jasna slika. Ona sada, otprilike, izgleda ovako: Realno biračko telo iznosi 5,4 miliona (iako se u biračkim spiskovima nalazi 6,5 miliona ljudi). Ako uzmemo u obzir članove vladajuće partije, ucenjene ugovorima na određeno vreme i korpus od 24 odsto funkcionalno nepismenih stanovnika Srbije (sa osnovnom školom ili manje), pri izlaznosti oko 50 odsto, potrebno je 1,35 miliona plus jedan glas za pobedu. Vučić upravo ide na to. Sa svojim članovima i lobotomiranim polupismenim glasačima, taj broj mu je zagarantovan. NJemu odgovara mala izlaznost i uradiće sve da je zadrži na procentu koji mu garantuje pobedu.

Kod izlaznosti od oko 60 odsto za pobedu je potrebno 1,62 miliona glasova od izašlih 3,24 miliona. Tu, već, počinje prava borba. Kod izlaznosti od oko 70 odsto, treba osvojiti 1,89 miliona glasova od izašlih 3,78 miliona. To je teren koji bi opoziciji i studentskoj listi skoro sigurno doneo pobedu. Uslov za to je, naravno, da animiraju neodlučne i lenje. Bez obzira da li će opozicioni korpus izaći kao jedinstveni blok ili u dve kolone, osnovna stvar je predano raditi na kampanji koja će imati samo jedan cilj: Izvući što više ljudi iz kuća i ubediti ih da glasaju.

Niko iole normalan ne sumnja da će se Vučić sa svojom kamarilom poslužiti svim mogućim i već uvežbanim sredstvima da dobije i ovu bitku. Oni se ne bore samo za vlast. Bore se da ostanu na slobodi i ne završe iza rešetaka. Samo beznadežno naivni mogu pomisliti da će on izaći na fer i poštene izbore i, ukoliko izgubi, iste večeri čestitati pobedniku. Treba sa sigurnošću računati na „bugarske vozove“, duple spiskove, ucene, zastrašivanja, plaćanje glasova, dovođenje glasača iz susednih zemalja, batinaše, mobilizaciju svih koji su mu na spisku kapilarnih glasova… Posegnuće za velikom silom oličenom i u štapovima i u šargarepama, jer su ovi izbori za njega i njegove bukvalno biti ili ne biti.

Ko onda može da ubedi veliki broj neodlučnih, kada se zna da predstavnici normalne Srbije ne poseduju alatke u vidu štapa i šargarepe? Odgovor je jasan. To su studenti. Neukaljani, čisti, iskreni, neopterećeni prošlošću i borbeni, moraju još jednom da premere ovu zemlju svojim koracima i kampanjom „od vrata do vrata“, nateraju one koji su se zaglavili u svom malom svetu omeđenom zidinama beznađa da na dan glasanja budu tamo gde treba. Bez krupnih reči, bez velikih obećanja, samo sa jednom molbom: „Izađite i glasajte!“

Oni neće nuditi ni „tri crvene“, ni posao za sina, ni asfaltiranje seoskog puta. Ponudiće samo jedno – nadu. Nadu da će se jednom u ovoj zemlji živeti životom dostojnim čoveka.

Ako vam je to malo, onda ostanite kod kuće i ne nadajte se ničemu.

Autor je novinar i pisac

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.