Ko su veterani srpske političke scene: U politici od devedesetih, praćeni brojnim optužbama, aktivni i danas 1foto: Beta/EMIL VAS/DS; Printscreen/YouTube/Gradska RTV Podgorica; FoNet/ Aleksandar Barda; Beta/MILOŠ MIŠKOV/MO; FoNet/SDA Sandžaka; Miroslav Dragojević Danas​

Najava Nenada Čanka da će se povući sa mesta predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) posle 32 godine vođenja te stranke, i izjava da postoje i drugi političari koji su na političkoj sceni još od uvođenja višestranačja 1990. godine, te da je smena generacija neizbežan proces, otvorila je pitanje koji su još političari još od devedesetih do danas na čelu stranaka.

  • NENAD ČANAK
Ko su veterani srpske političke scene: U politici od devedesetih, praćeni brojnim optužbama, aktivni i danas 2
foto: BETAPHOTO-DRAGAN-GOJIC

Vojvođanin, rodom Ličanin, u političkom životu Srbije poznat je pre svega po zalaganju za širu autonomiju Vojvodine, demokratizaciju i decentralizaciju Srbije, ali i po oštrim političkim nastupima i govorima, mada i po učešću u rijalitiju „Veliki brat“ i suđenju za kafansku tuču.

Pre osnivanja Lige socijaldemokrata Vojvodine, stranke na čijem čelu se nalazi sada već 31 godinu, profesionalno se bavio muzikom, radio u Naftagas prometu i YUTELU.

Stranku osniva 1990. godina, od manjeg dela članstva Saveza komunista Vojvodine, protivnika politike Slobodana Miloševića. Ligaši su ga za predsednika birali na izbornim kongresima 1994, 1997, 2001. i 2008. godine. Nije bio član ni jedne druge političke organizacije. Sam se kao dobrovoljac prijavio tokom NATO bombardovanja.

Poslanik postaje na izborima 1997. godine, sa liste Koalicije Vojvodine. Devedesete je proveo u opozicionoj borbi, pa je tako njegova Liga 05.11.1991. organizovala prvi antiranti miting u Senti. Okupljeni koji su se zajedno sa LSV protivili slanju vojnika iz Vojvodine na vukovarsko ratište, su mu uzvikivali „Hoćemo istinu“, a on im je poručio da će svi oni pokrenuti glas Vojvodine koja neće rat. Ipak, nakon toga protesta mobilisan je i poslat, kako je sam isticao, u dobrovoljačku jedinicu JNA u Vukovaru.

Na protestu pred izbore 2000. na protestu je poručio da ako Milošević pokrade narodnu volju treba otići na Dedinje, gde je predsednik SRJ živeo, „izvući đubre iz bunkera i obesiti o kandelabr na Terazijama“.

Ko su veterani srpske političke scene: U politici od devedesetih, praćeni brojnim optužbama, aktivni i danas 3
Čanak na protestu u Senti, foto: Printscreen/YouTube/LSV

Borbu protiv nacionalizma, za autonomnu Vojvodinu i mir nastavio je nakon pada Miloševića 5. oktobra u kom je učestovavo kao deo Demokratske opozicije Srbije. Za ove vrednosti se borio i okviru samog DOS-a ulazeći u koštac sa Koštuničinom Demokratskom strankom Srbije, koju i danas optužuju da je najodgovornija za nesprovođenje lustracije.

Nakon petookrobarskih promena postao je predsednik Skupštine Vojvodine, sve do 2004, dok poslanik u Skupštini Srbije postaje 2007. godine. Nakon toga mandat poslanika dobija u na više izbora, sve do izbora 2020. godine, kada Liga nastupa u okviru koalicije „Ujedinjena demokratska Srbija“, i ostaje ispod cenzusa.

Na čestim je napadima zbog svojih stavova – kao autonomaš, izjadnik, a najčešće kao neko ko želi da otcepi Vojvodinu od Srbije. Zamera mu se i učešće u pomenutom rijatiju, mada najviše saradnja sa Srpskom naprednom strankom, odnosno koalicija na nivou Novog Sada, u okviru „komunalne koalicije“.

Muzikom nije prestao da se bavi tokom političke karijere, pa je tako nakon Velikog brata snimio duet sa pevačicom Jelenom Karleušom, a tokom predsedničke kampanje 2012. godine snimao je spot u kom svira tamburicu.

Zamerke dobija i zbog još jednog muzičkog performansa. Nakon petooktobarskih promena, na PINK-u, televiziji koja je vlasništvo Željka Mitrovića, čovek devedesetih bliskog JUL-u i Miloševićevom režimu, je zasvirao „My way“ Frenka Sinatre.

Nakon incidenta u kom je bio optužen da je štapom pretukao čoveka u septembru 2012. godine Čanak je podneo ostavku na mesto poslanika u Narodnoj skupštini Srbije. Sudskom presudom je kasnije oslobođen ovih optužbi. Čanak je kum privredniku Miodragu Kostiću. Svoje veze sa Nenadom Opačićem, osuđivanim narko-dilerom, objasnio je kroz opozicione veze koje su prestale da postoje nakon oktobra 2000. godine, rekavši da je Opačić bio „uporan, istrajan opozicionar od prvih mitinga devedesetih“.

Danas Čanak svoj medijski prostor najpre pronalazi na režimskoj TV Happy, kod Milomira Marića, ali i na televizijama u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, poput Face TV-a i Gradske RTV Podgorica, crnogorske televizije koja je vrlo kritična prema aktuelnom premijeru Crne Gore Dritanu Abazoviću. Kritičan je prema SPC, smatra da je Kosovo nezavisno, ali i iskazuje podršku crnogorskom predsedniku i predsedniku Demokratske partije socijalista Milu Đukanoviću, sa kojim ima i prijateljske odnose. Sa Đukanovićem se sreo i tokom protesta dela crnogorskih građana koji su se protivili ustoličenju mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija na Cetinju.

Sastajao se sa kosovskim premijerom Aljibnom Kurtijem, odlazio je na ukrajinsko ratište, da bi, kako je rekao, istinu video svojim očima, isto kako je devedesetih bio u Vukovaru i u opkoljenom Sarajevu, a pre nekoliko dana je najavio da će se povući sa mesta predsednika LSV-a posle 32 godine.

  • RASIM LJAJIĆ
Ko su veterani srpske političke scene: U politici od devedesetih, praćeni brojnim optužbama, aktivni i danas 4
foto FoNet

Ovaj Novopazarac politikom je počeo da se zanima nakon antibirokratske revolucije kada su, kako je govorio, na medicinskom fakultetu koji je pohađao počele da se organizuju tribine na kojima su se videle prve podele.

Bio je na osnivačkim skupštinama svih bosanskih stranaka, a stranački aganžman se desio nakon što je slučajno tokom centralne molitve u Begovoj džamiji upoznao Aliju Izetbegoviću, kojeg je pitao za formiranje SDA.

Izetbegović ga je pitao može li da organizuje neke odbore u Sandžaku, ali nakon što se za Sarajevo Ljajić vratio bez da je našao ljude koji bi u tome učestvovali, upoznao je Sulejmana Ugljanina, svog kasnije ljutog protivnika, koji prihvata da vodi sandžački deo SDA. Ljajić je izabran za generalnog sekretara SDA Sandžaka.

Sa Ugljaninom ulazi u sukob kada je, po Ugljaninovim rečima, Alija Izetbegović tražio da bojkotuju izbore 1992. godine, a do konačnog razilaženja dolazi onda kada Ljajić iz razgovora sa Izetbegovićem saznaje da zapravo to nikada nije traženo od Ugljanina.

Nakon raspisivanja poternice 1993. predsednik SDA odlazi u Tursku gde osniva koordinatnih odbor, a koji osniva 5-6 novih stranaka SDA. Izvorni je onaj iz Sandžaka, ali menjaju ime u Koalicija Sandžaka, a Ljajić postaje predsednik. Koalicija 2000. postaje Sandžačka demokratska partija, devet godina kasnije osniva Socijaldemokratsku partiju Srbije (SDPS).

Ljajić slovi za „večitog ministra“, s obzirom da se našao u skoro svim vladama od 2000. godine. U vladi bivše Savezne republike Jugoslavije bio je ministar za nacionalne i etničke zajednice, a 2003. preuzima resor za ljudska i manjinska prava u Savezu ministra SCG.

Od 2003. do 2006. Od 2003. do 2006. godine obavljao je dužnost kopredsednika Mešovitog komiteta za ekonomsku saradnju sa mnogim arapskim zemljama. Od jula 2004. predsednik je Nacionalnog saveta za saradnju sa MKTJ, a od jula 2006. koordinator za sprovođenje Akcionog plana za završetak saradnje sa MKTJ.

Od septembra 2005. godine predsednik je Koordinacionog tela za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa. Mogao bi se Ljajić ubaciti i u red „preletača“ jer je na izborima 2012. nastupio u koaliciji sa DS-om, da bi nakon toga podršku ipak dao koaliciji SNS-URS-SPS.

Nakon preleta dobio je mesto potrpredsednika vlade i ministarstvo spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija. Saradnja sa naprednjacima nastavila se i do danas, ali „doživotni ministar“ se nije našao u fotelji nakon izbora 2020. godine. Da li je to bio samo kraći ili nešto duži predah od ministrovanja, ubrzo će se videti.

  • SULEJMAN UGLJANIN
Ko su veterani srpske političke scene: U politici od devedesetih, praćeni brojnim optužbama, aktivni i danas 5
foto: Istinomer

Još jedan sandžački lider, predsednik je SDA Sanžaka od osnivanja ove stranke, a dotle ga je dovelo poznanstvo sa Rasimom Ljajićem, kojeg je upoznao tokom studija stomatologije.

Te godine je na predsedničkim izborima osvojio 4. mesto sa 109.800 glasova, a godinu kasnije izabran je na čelo Bošnjačkog nacionalnog veća Sandžaka. Savezna skupština SRJ 1993. mu je oduzela poslanički imunitet, a protiv njega se poveo proces tokom kojeg je optužen za secesiju i neprijateljsku delatnost. Ugljanin tada odlazi za Tursku, gde provodi tri godine, kada i nastaju prve razmirice sa Ljajićem.

Gradonačelnik Novog Pazara postaje 2004. godine, a tu se zadržao čeitiri godine, dok mandat poslanika osvaja i 2007. godine.

Godinu dana kasnije ulazi u koaliciju Vojislava Koštunice kao ministar bez portfelja i načelnik Kancelarije tza održivi razvoj nedovoljno ravzijenih područja, na kojem je ostao sve do 2014. godine.

Odnos sa Ljajićem je bio buran, međusobno su se vređali, a Ljajić čak govorio da je u toku razmirica devedesetih predsednik SDA čak planirao njegovo ubistvo. Nakon izbora 2018. za nacionalni savet, na kom je listu nazvao „Samoopredjeljenje“, pristalice su mu skandirale „Živjela Sandžak Republika“.

Politički život su mu obeležila, uz optužbe za secesionističke namere, i česta prestrojavanja i menjanja mišljenja, pa je tako sa Ljajićem bio u vladi nastaloj 2008. godine.

Bivšem predsedniku Srbije Borisu Tadiću dodelio je zlatnu plaketu za izuzetan doprinos plaketu za izuzetan doprinos u ostvarivanju, zaštiti i unapređenju individualnih i kolektivnih prava Bonšnjaka u Srbiji. Opisujući Sandžak, u to vreme, u jednom intervjuu Ugljanin je rekao da je to izrazito multinacionalna i multiverska sredina koja nema nikakvih loših uspomena iz prošlosti, niti ima ratnih neprijateljstava i sukoba, da bi kasnije govorio da je Tadić Bošnjacima posle Miloševića naneo najviše zla.

Iako je bio u vlasti sa naprednjacima i socijalistima, za Vučića, Dačića i Brnabić govorio je da nisu zvaničnici koje manjina koju predstavlja priznaju.

Trenutno je narodni poslanik nakon izbora trećeg aprila.

  • VUK DRAŠKOVIĆ
Ko su veterani srpske političke scene: U politici od devedesetih, praćeni brojnim optužbama, aktivni i danas 6
Vuk Drašković Foto: FoNet/Dragan Antonić

Jedna od najživopisnijih ličnosti na srpskoj političkopj sceni. Preživeo dva atentata, napisao brojne knjige, a trag je ostavio i s obe strane ideološkog spektra i onog nacionalističkog i onog građanskog.

Bivši je novinar Tanjuga i dopisnik iz Zambije, ali je povučen nakon što je loše izveštavao o Rodezijskom građanskom ratu, što je dovelo do diplomatskog skandala. Bio je i lični sekretar i šef kabineta predsednika Veća Saveza sindikata Jugoslavije i člana CK SK Mike Špiljka.

Od komuniste do nacionalista, osniva 1990. Srpski pokret obnove, stranku koja dala doprinos buđenju četništva u nacionalističkih pobuda u raspadnutoj Jugoslaviji.

SPO je prošao dugačak put od jedne od vodećih opozicionih stranaka Miloševićevog režima, do koalicije sa Aleksandrom Vučićem. Ali promenili su se i Drašković i Vučić.

Da li bi neko ko danas sluša Draškovića kako kritikuje Rusiju i njihov uticaj u Srbiji, šalje Srbiju u NATO i EU, osuđuje ratne zločince, da je taj isti predsednik SPO s početka devedesetih u Novom Pazaru održao govor u kome je poručio da onaj koji „ovom Raškom zemljom stegne turski barjak, ustaški barjak, albanski barjak ili bilo čiji barjak sem srpskog ostaće i bez barjaka i bez ruke“, da bi onda 1992. nosio na ulicama Beograda crni flor za opsadnuto Sarajevo.

Četništvu je i danas ostao veran, iako dobar deo onih koji sebe danas smatraju četnicima na njega gledaju kao na „izdajnika“ i produkta Državne bezbednosti.

Ko su veterani srpske političke scene: U politici od devedesetih, praćeni brojnim optužbama, aktivni i danas 7
Foto: EPA/ SRDJAN SUKI

Iako je ova stranka bila jedna od vodećih tokom opozicionih demontracija devedesetih godina, učestovala u koaliciji „Zajedno“, a sam Drašković špartao Srbijom sa Vesnom Pešić i Zoranom Đinđićem, pa i organizovao demonstracije 9. marta, našao se Drašković i u koaliciji sa Miloševićem i to krajem ove dekade.

Preživeo je dva atentata, jedan u Budvi i jedan na Ibarskoj magistrali. Za onaj na Ibarskoj magistrali kao nalogodavac u presudi označen je sam Slobodan Milošević.

Ušao je u saveznu vladu 1999. godine i postao potpredsednik zadužen za međunarodne odnose. Učestvovao je i osnivanju DOS-a ali je na predsedničkim izborima nije podržao Koštunicu, već je kandidovao Vojislava Mihailovića, koji osvaja manji broj glasova, a nakon čega SPO gubi onu prethodnu popularnost.

Ušao je u Skupštinu 2004. u koaliciji s Novom Srbijom Velimira Ilića, a 2004. postaje ministar spoljnih poslova SCG, da bi nakon izlaska Crne Gore, funkciju zadržao u Vladi Srbije. Kasnije je sarađivao i sa Liberalno-demokratskom partijom Čedomira Jovanovića u okviru „Preokreta“. Zagovornik je prihvatanja faktičkog stanja na Kosovu, a u njegovim knjigama dominira monarhistički i četnički element.

I danas je u koaliciji sa SNS-om, a njegova supruga Danica nalazi se u vrhu Naftne industrije Srbije.

VELIMIR ILIĆ

Ko su veterani srpske političke scene: U politici od devedesetih, praćeni brojnim optužbama, aktivni i danas 8
foto FoNet Zoran Mrđa

Sem Draškovića SPO je iznedrio i još jednog političkog veterana, s obzirom da je Ilić u politiku ušao kao član Mesnog odbora SPO u čačanskom predgrađu Asenica, da bi kasnije postao i predsednik ovog opštinskog odbora. Postaje gradonačelnik rodnog Čačka 1996. godine, a poslanik postaje 1993. i 1996. godine, da bi ga krajem naredne godine predsedništvo SPO isključilo iz članstva. Ilić osniva stranku „Srbija, zajedno“, iz koje takođe biva izbačen. Nakon toga osniva „Novu Srbiju“, koja je zadržala monarhističku crtu SPO.

Deo bombardovanje SRJ proveo je sakrivanju u planini Jelici, nakon što je za njih raspisana poternica zbog prozivke vojske jer je stacionirana u gradskim naseljima.

Značajnu ulogu imao je 5. oktobra 2000. kada je, kao gradonačelnik, sa grupom Čačana krenuo za Beograd u trenerci.

Ko su veterani srpske političke scene: U politici od devedesetih, praćeni brojnim optužbama, aktivni i danas 9
Velimir Ilić tokom 5. oktobra; foto: Printscreen/YouTube/INA Politique

Nije želeo u Đinđićevu vladu, a od marta 2004. do maja 2007. bio je ministar za kapitalne investicije u Koštuničinoj vladi. Sa Koštunicom je bio i u njegovoj drugoj vladi, ovoga puta kao ministar za infrastrukturu. U vladi sa naprednjacima i socijalistima bio je od 2012. godine, kada je dobio resor za građevinu i urbanizam. Na izbore 2014. mandat osvaja u koaliciji sa SNS. Koaliciju sa strankom Aleksandra Vučića raskida 2017, jer nije postavljen na čelo Koridora Srbije.

Bio je i kandidat za predsednika na izborima 2003. godine.

Opoziciono delovanje u vreme Vučićeve vlasti, „Novu stranku“ spajalo je sa različitim ličnostima, od Matije Bećkovića, do, poput Ilića bivših saradnika naprednjaka, Momira Stojanovića i Miroslava Parovića. Sa ovom dvojicom izašao je na izbore 2020. godine u okviru „Narodnog bloka“, osvojivši 0,24 odsto glasova.

Pred ove poslednje izbore spekulisalo se da će u koaliciju sa Borisom Tadićem i njegovim SDS-om, s obzirom da je Tadića podržao u nameri da se kandiduje za predsednika Srbije. Istog tog Tadića ranijih godina žestoko je vređao.

Poslednjih godina predsednik Nove Srbije postao je svojevrsna zvezda domaćih Jutjub kanala i podkasta, u kojima mahom kritikuje vlast Aleksandra Vučića, iznoseći detalje iz njihove saradnje, ali i lično vređajući prvog čoveka naprednjaka i Srbije.

Nova Srbija danas je vanparlamentarna opcija, a na izbore 2022. nisu izlazili.

VOJISLAV ŠEŠELJ

Vojislav Šešelj
foto FoNet/SRS

Rođeni Sarajlija, doktor prava, u politici se našao prvi put u okviru Saveza komunista Jugoslavije, da bi kasnije postao disident i žestoki antikomunista, ali i antimonarhista.

Osnovao je 1990. Srpski slobodarski pokret, koji se nakon par mesei ujedinjuje sa krilom Srpske narodne obnove koju je predvodio Vuk Drašković, a stranka je dobila naziv Srpski pokret obnove, da bi kasnije došlo do razlaza sa Draškovićem, kada Šešelj osniva Srpski četnički pokret.

Srpska radikalna stranka nastala je 1990. godine ujedinjenjem Šešeljevog Srpskog četničkog pokreta i većeg dela odbora Narodne radikalne stranke Tomislava Nikolića. Tokom decenija SRS je nastajao i u Crnoj Gori, dok u Republici Srpskoj postoje tri opcije radikala, koje su, svaka u nekom momentu, imale podršku Vojislava Šešelja. Radikali su svoju stranku imali i na tlu Republike Srpske Krajine. U SAD-u 1990. godine dobio je komandant srpskog četničkog vohvode od Momčila Đujića.

Devedesete u političkom životu Šešelja obeležene su huškanjem na rat, zalaganjem za „Veliku Srbiju“ i granice Karlobag-Karlovac-Ogulin-Virovitica, i drugim šovinističkim stavovima koje je javno iznosio. Žustar i bahat u debatama, u sukob je ušao i sa Vukom Draškovićem, nakon perioda saradnje. U jednoj emisiji 1997. godine na BK TV ušao je u verbalni sukob sa advokatom Nikolom Barovićem, a nakon prekinutog TV duela Šešeljev telohranitelj napao je i pretukao Barovića, da bi Šešelj to negirao i svom stilu govorio da je advokat se „okliznuo na koru od banane“.

Više puta je od strane vlasti SFRJ i SRJ osuđivan na kazne zatvora.

Praktično iz zatvora kandidovao se za predsednika SRJ 1990. kada je osvojio peto mesto iza Miloševića, Draškovića, kandidata DS Ivana Đurića i Ugljanina.

Poslanik postaje 1991. godinee, a u izbornoj jedinici u kojoj se kadndidovao pobedio i kandidata DS-a pisca Borislava Pekića. Sa Miloševićevim SPS-om bio u vlasti od 1998 do 2000, a manjiski je vlast podržavao od 1992. do 1993. godine.

Tokom rata na prostoru bivše SFRJ sakupljao je dobrovoljce koje slao na ratište, a brojna je i sam obilazio.

Poznata je scena kada predsednik radikala poteže pištolj na studente koji su protestvovali 1992. godine.

Poslanički mandat obeležen je i sukobom sa skupštinskim obezbeđenjem, izbacivanjem iz sale gde se održavaju sednice, dok onaj ministarski Zakonom o informisanju koji je služio zatvaranju medija kritičnih prema vlasti.

Haški tribunal 2003. optužio ga je za podsticanje za razne zločine protiv čovečnosti i kršenje prava i običaja ratovanja na području Hrvatske, BiH i Vojvodien od 1991. do 1993. godine. Hagu se dobrovoljno predao, a na prevremenu slobodu pušten je 2014. godine, pa je sa slobode dočekao i prvostepenu i drugostepenu presudu kojom je za ratne zločine osuđen.

Na izborima 2002. Šešelj biva treći i osvaja oko 23 odsto glasova, da bi na ponovljenim izborima iste godine, uz podršku Miloševića koji su u to vreme nalazi u Hagu, osvaja malo više od 36 odsto glasova.

Ko su veterani srpske političke scene: U politici od devedesetih, praćeni brojnim optužbama, aktivni i danas 10
foto EPA-PHOTO/EPA/SAŠA STANKOVIĆ/str./as/kr/ow

Radikali su nakon izbora 2003. bili pojedinačno najjača snaga, ali je ipak ostala u opoziciji. Stranka je bila u skupštini za vreme Šešeljevog boravka u Hagu, a njegov prevremeni povratak iz Tužilaštva, mnoge pristalice radikala dočekale se u nadi da će njihov predsednik ući u žestoku borbu sa Aleksandrom Vučićem i Tomislavom Nikolićem.

Na vanrednim parlamentarnim izborima 2016. godine radikali vraćaju parlamentarni status koji su izgubili 2012. godine.

Očekivanja pristalica se nisu ispunila, kritike na račun Vučića su izostale, stranka gubi parlamentarni status 2020. godine, Šešelj sve češće hvali predsednika SNS-a, da bi ga na predsedničkim izborima ove godine i podržao u kampanji. Ni nakon parlamentarnih izbora ove godina radikali se ne vraćaju u skupštinske klupe, a sam Šešelj je najavio povlačenje sa čela stranke.

Napisao je brojne knjige, sa često uvredljivim naslovima i tematikom, a u poslednje izvređao je novinara Milojka Pantića i novinarku Danasa Snežanu Čongradin.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.