foto: Vojin Radovanović/Danas“Ma šta smo dobili, vino nam dali. Jesu, jesu, davali paketi nekima. Meni samo vino“, govori nam u starija žena romske nacionalnosti uz zalogaje pite sa sirom u lokalnoj pekari, na par stotina metara od mesta gde se sinoć slavila pobeda opozicije u Zaječaru.
Čula je da sa radnicima pričamo o izborima – dal je bilo, dal nije bilo krađe, šta će sad da bude, pa se ubacila da podeli nepravdu koja joj je učinjena od strane režima koji je čitavu državnu službu upro za jedan lokalni izborni proces, šakom i kapom deleći belu tehniku, novac, brendirana vina, pakete hrane. I jagnjiće za Đurđevdan.
Možda da su se i opozicionari otvorili, možda ne za jagnje, ali makar za jedno prasence, izborno veče u Zaječaru ne bi bilo onoliko antiklimaksno.
U grad Gitarijade u kojem se podrazumeva koje pivo piješ, dolazim dan pred izbore koji su, uz one u Kosjeriću, dobili nacionalni značaj. I za vlast i za opoziciju. Oba tabora svesna su simboličkog značaja koji bi pobeda na ovim prvi izborima od početka studentske i građanske pobune imala.
Pošto su izbori praznik demokratije, tu je naravno i odbor za doček. Kolega Miljko, lokalni novinar Glasa Zaječara i moj svojevrsni fikser proteklog vikenda, prelazimo ulicu kod spomenika posvećenog palim borcima Timočke Krajine u ratovima 1912-1918. Primećujemo tipa koji nas fotografiše telefonom. Kao neprimetno. Prolazimo pored njega, opazimo da je okinuo još neku fotografiju.
„Tu su na svakom koraku, stalno fotografišu. Ćaci“, priča mi Miljko koji se kasnije okretao oko sebe u pabu u koji smo seli da se okrepim nakon puta.
„Nađi mi kontakt njegov da mi pošalje fotke, da vidim kako smo ispali“, šalim se.
Nedelja je svanula
Budim se u nedelju, sat i po pred otvaranje birališta. Palim cigaru ispred hotela i pevušim „lijte kiše, ladne vode, dragi ode, dragi ode“. Odlazimo u Skupštinu grada, gde su dva biračka mesta, dobijamo poruku o sabirnom centru naprednjaka i odlazimo tamo.
Upravo u onom u Irish pabu u centru Zaječara sutradan je bio jedan od nekoliko neformalnih štabova. Mali grad u njemu sve se zna.
Odlazim s dvoje kolega, dogovor je da niko nigde ne ide sam. „A šteta, ona butkica od juče je bila baš dobra“, kažem im u putu.
Ulazimo u dvorište, nema nikog, dolazimo do ulaza, koleginica proba da otvori, ali kao da je zaključano. „Jel imate dogovoreno?“, pita nas konobarica nakon što su se vrata otvorila, tačnije kada je mladić pored nje sklonio nogu sa vrata. Odgovoramo da nemamo, kažu nam da je tu privatna proslava i ispraćuju nas napolje.
Ostajemo neko vreme ispred vrata, vidimo grupicu kako ulazi unutra, a jedan od njih nam dobacuje da spustimo telefone da ne bi „prebio nekog ovde“. Moramo dalje, čuli smo za narednu nepravilnost. Ceo dan je tako prolazio, dobijemo informaciju i jurimo da je proverimo.
Velika gužva dočekala nas je ispred OŠ Đura Jakšić. Dva izborna mesta, a red se proteže i sve do ulaza u osmoletku.
Upravo ispred ove škole par sati kasnije veterani i bajkeri pozvani su na informativni razgovor zbog navodnog incidenta. Tokom celog dana oni su, mahom na poziv studenata koji su proveravali sve dojave o nepravilnostima, obilazili mesta gde se pojavljuju oni koji ponosno nose ime „Ćaci“, a tu su i bili ako naprednjaci samo i dobace nešto neprimereno studentima i studentkinjama.
U ovoj školi glasala su dva kandidata sa liste „Ujedinjeni za spas Zaječar“, otac i sin iz firme Krstić, Miladin i Dejan. Prvi je došao otac Dejan, kojem se baš nije čekalo u dugačkom redu. Prilazi nam Dejan i kaže da će da pozove predsednika biračkog odbora da ga propusti preko reda, kako bi ranije završi snimanje. Kandidat za gradonačelnika, neko ko treba da bude prvi među jednaki, a hoće preko reda, mislim se.
Ćelavi čovek, s bradom, u zelenoj majici, stoji na ćošku školskog dvorišta. Kako smo ga primetii, primetio je i on nas. Kad smo krenuli ka njemu, brzim hodom je otišao u obližnju prodavnicu, da bi se, kad smo se povukli nazad u dvorište, vratio na svoj ćošak. Ko Baltimoru, kad beže od policije. Svako ima svoj ćošak.
I tako je, kako smo saznavali tokom dana, bilo na brojnim biračkim mestima u urbanom delu Zaječara, ali i u selima.
Na slavu se ne zove
Selo Grljan, koje ima 1914 stanovnika, SNS-u je bilo posebno važno, pa ga je tako u izbornoj kampanji posetio i On sam. Važno je bilo i zbog postojanja manjinske lokalne liste koju predvodi Saša Radulović, ne DJB-ovac, već Grljanac, na čijoj listi je bilo deset kandidata iz ovog zaječarskog sela. Za manjinske liste ne važi izborni cenzus, već prirodni prag na koji se dodaje 35 odsto.
Situacija iz gradskog dela Zaječara vidljiva je bila i u Grljanu. Nije nam bilo potrebno mnogo da to otkrijemo. Zašli smo u jednu sporednu ulicu, samo malo dalje od biračkog mesta smeštenog u mesnu zajednicu, i videli veću grupu ljudi među kojima su bili i oni sa nekakvim spiskom.
Sve se dešavalo ispred lokalne prodavnice, pored zgrade s natpisom „Grljan komerc“. Ulazimo u dvorište u kojem se nalaze oba objekta, primećuju nas, odlaze pored prodavnice. Krećemo za njima, odmerava nas neki grmalj od preko dva metra, gleda hoćemo li u prodavnicu ili pored, i naš lov na nepravilnosti prekida „uljudnim“ – „Izvolite“. „Kuda?“, pitam ja, i dobijam odgovor da je to privatni objekat u kojem se slavi slava. Svete Trojice su bile u nedelju. Utom iz zgrade izlazi čovek sa karakterističnim obrvama, i podvlači privatnost ovog objekta. U pitanju je Boban Krstić, član gradskog veća Zaječara, objašnjava mi Miljko.
„Hajte na slavu, dobronamerno vas zovemo“, kaže nam grljanski grmalj plavih očiju, a mi se izvlačimo pričom da moramo da obiđemo biračko mesto. Znajući slavske običaje još mi je nejasnije čemu spisak. Na slavu se ne zove, pa sigurno da na njemu nisu bila imena gostiju.
Sedamo u kola nekog slučajnoj prolaznika koji nas je povezao iz centra ka Grljanu, nakon što smo bili ispred policijske stanice u kojoj su se nalazili, na informativni razgovor, privedeni veterani, bajkeri i student Lazar Stojanović, i vraćamo se put centra. Kod kafića u centru Zaječara, prekoputa spomenika oslobodiocima, zatiče nas pobedničko slavlje. Opoziciono orijentisani studenti i građani uzvikuju, uz standardne protestne parole, i tu reč koja se proteklih decenija retko u ovoj zemlji čula. „Pobeda, pobeda“, orilo se centrom Zaječara.
Napokon pobeda
Napokon da neko slavi pobedu u ovoj zemlji, pomišljam. Zaboravio je ovaj narod da pobeđuje, u nacionalnu svest nam se uvukao gubitnički mentalitet, još od devedesetih godina čiji je bilans takav da gde god se okrenemo vidimo neke izbeglice – sa Kosova i Metohije, iz Bosne i Srpske Krajine. Pobede, makar i one najmanje, pretvaramo u poraze, zagledani isključivo u maksimalističke ciljeve koje smo postavili. Samo da tako ne bude i večeras, pomišljam.
U isto vreme kod štaba SNS-a, na manje od 50 metara od biračkog mesta, pojavljuje se grupa nabildovanih „ćacija“. Kačketi na glavama, majice veličine broj manje. Kao da su tu da bi centralni štab čuvali od potencijalnih napada.
Prilazim, s iskustvom iz originalnog Ćacilenda, pažljvo. Niko čak ni da mi nešto dobaci. Mrki pogledi, to je to. Pa ovi su bečka škola za svoje kolege iz Beograda.
Bili su tu sve do malo nakon proglašenja pobeda od strane običnog člana SNS-a, pozdravili svog kandidata za gradonačelnika Vladimira Videnovića, koji se jedva dva minuta zadržao pred svojim simpatizera – s izrazom lica koji je vikao „Šta je meni ovo trebalo?“.
„Aco Srbine“, viče jedna strana. „Aco Šiptare“, uzvikuje druga, a onda ubrzo preovlada „Zakleo se bumbar u cvet i u med da će student u Srbiji da napravi red“. Zatim slede povici opoziciono orijentisanim građanima da se vrate nazad, da Vučiću „ne daju krv“, jer on „krv hoće“. Neki slušaju i povlače se, drugi ostaju uz povik da „nema nazad“. Sve pod okom Žandarmerije i policijske brigade.
Ostavljam ovaj veštački podeljen centar Zaječar i jurcam do studija „Glasa Zaječara“ gde treba da me uključe u emisiju posvećenu izbornoj večeri. „Imam samo deset minuta“, obaveštavam producente jer sam u putu ka studiju saznao da će ubrzo, u deset do deset, biti konferencija „Pobede u koju verujemo“ – glavne opozicione koalicije. Konferencija nas ipak zatiče usred razgovora, kucam vest da je opozicija proglasila pobedu, skidam bubicu i uz izvinjenje bežim iz studija ka štabu.
Nalećem na studente koji skakuću od kružnog toga i pevuše da mama više voli Andreja, dolazim do štaba kudeći sebe što krucijalni trenutak izbornog dana nisam propratio sa terena.
Uglješa Đuričković, kandidat „Promena“ za gradonačelnika, ponavlja mi u kameru proglašenje pobede, na ulici je već slavlje, kreću iz štaba ka trgu sa srpskom trobojkom. Na čelu su Uglješa i poslanica Dragana Rašić, takođe nosilac ove liste. Zatečen sam ovom euforijom, naviknut na prijašnje izborne procese. Vidim ljude koji plaču, uzimam izjavu od gospođe koja je potegla iz Švajcarske da bi glasala u svom rodnom gradu iz kog je pobegla.
Zaječarski dekrešendo
Kreće kolo, vodi ga Miladin Krstić, nosilac liste „Ujedinjeni za spas Zaječara“, koja je takođe prešla cenzus i sa „Promenom“ proglasila pobedu. Da nisam Srbin sad bih se ubio, pomišljam dok gledam ovu tradicionalnu srpsku igru punu prkosa.
No, kroz sat vremena centar Zaječara „spucao“ je dekrešendo. Studenti su pozivali građane okupljene na trgu da ostanu tu, da ne nasedaju na provokacije i da budu spremni da brane izbornu volju. Kroz neko vreme, o kojem sam pojam potpuno već izgubio, došao je Uglješa Đuričković ispred Skupštine grada, jer je neko navodno menjao menjao izborne džakove kod zgrade Elektrodistribucije i onda ih u zgradu lokalnog parlamenta dovozio u vozilu crnogorskih tablica.
Manja grupa građana je tu, interventna izlazi iz zgrade, Uglješa brani sugrađanina koji se pokoškao s policijom. Ponoć i sati iza prolaze u pokušajima narodnih poslanika da uđu u zgradu i pokušaju da iz nje izvuku kontrolore opozicije koji su ušli da provere džakove i koje sad iz zgrade ne pušta policija.
„Jedan džak nije zapečaćen, nego je zalepljen trakom“, viče sa balkona Skupštine grada jedan student-kontrolor. Već je skoro tri ujutru, Uglješa Đuričković s megafona poziva građane da se raziđu da skupe energiju za dalju borbu i napominje da će iskoristiti sve pravne mehanizme.
Od celodnevne euforije, preko slavlja uz kolo, Zaječarci su sada napuštali protest za odbranu pobede pomalo zbunjeni i razočarani.
Šta bi ovo?
„Šta se na kraju desilo, šta bi ovo, šta će biti?“, pita me iz kola Zaječarac i dodaje da njegovi prijatelji koji su s decom došli iz Novog Sada ne znaju da li da se vraćaju ili da ostanu tu.
„Ne znam ni sam, samo da ne bude ko u Nišu prošle godine“, odgovaram mu, „ali nema razloga za razoračanje i ovo je pobeda“.
S jedne strane lokalni političari, uz poneku pomoć poslanika i stranačkih funkionera, sa tegom poziva na bojkot od strane DS-a i Novog DSS-a, a sa druge režim koji je čitav državni aparat upreo u Zaječar, a koji je nakon izbora doveden u situaciju da nijednu sednicu Skupštine grada ne može da dočeka bez strepnje, jer više nije u lagodnoj poziciji. Pobeda je SNS-a osvojena na silu, ali je to pirova pobeda. Takođe, pobeda je i opozicije, koja je SNS dovela u situaciju da ima tesnu većinu.
Da li je David da nije ubio Golijata, nego da ga je za dogledno vreme „samo“ osakatio, onemogućivši mu da normalno funkcioniše, trebalo da bude razočaran?
Na lokalnim izborima za Skupštinu grada Zaječara nastupale su liste „Ne damo Srbiju-Aleksandar Vučić“, „Promena u koju verujemo“, „Ujedinjeni za spas Zaječara“, SPS, „Mi snaga naroda“, „Srpski liberali-Da se struka pita“ i „Koalicija za istočnu Srbiju-Saša Radulović Grljanac“. Pobedu su zajedno proglasile dve opozicione liste, „Promena“ i „Ujedinjeni“, ali i koalicija oko SNS-a.
Iz opozicije, ali i iz Crte, upozaravaju na brojne nepravilnosti, zbog čega će biti uloženi prigovori, a po preliminarnim rezultatima GIK-a Zaječar lista „Ne damo Srbiju – Aleksandar Vučić“ dobila 47,13 odsto glasova, odnosno 27 od 50 mandata. Lista „Promena u koju verujemo“ dobila je 34,23 odsto glasova i imaće 19 mandata, a Ujedinjeni za spas Zaječara 7,58 odsto i četiri mandata. Svi ostali su ispod cenzusa. Za sada.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
