Danas je 85 godina od bombardovanja Beograda: Major Žunjić, piloti iz „Ruske lire“ i ono što i dalje pogrešno pamtimo

Pre tačno 85 godina bombardovan je Beograd.

Iako je istorija zabeležila ovaj dan, detalji i lične priče često ostaju nepoznati široj javnosti.

O tome kako da prošlost postane živa za današnje čitaoce govori i sajt Istorijski zabavnik, koji već deceniju popularizuje istoriju kroz pitke i razumljive priče.

Njegova autorka, Aleksandra Bogdanović, koja stoji iza tri knjige i više digitalnih projekata, ističe da cilj nije samo dokumentovanje događaja, već i povezivanje čitalaca sa ljudskim pričama koje stoje iza njih. „Istorija za sve – od 7 do 107 godina“, kaže ona.

Njena najnovija knjiga, Istorijski zabavnik – neispričane priče, pomera fokus sa ličnosti na događaje. Priče o bombardovanju Beograda 1941. godine izdvajaju se po tome što osvetljavaju herojske sudbine pilota i običnih građana koji su se našli na meti napada.

„Mnogima nije poznato da Beograd tada nije bio nebranjeni grad“, objašnjava autorka. „Piloti su rizikovali svoje živote da zaštite grad. Njihove sudbine su herojske, ali i tragične.“

„Postoji jedna lepa i dirljiva priča o ovom inače tužnom i tragičnom događaju. Aleksandra kaže da je najveći broj pilota koji su branili Beograd tog 6. aprila 1941. veče pre proveo u kafani. Zašto tamo? Zato što su imali naređenje od komande da moraju da budu negde gde postoji telefon i gde u svakom trenutku mogu da ih nađu. Najveći broj njih dao je broj kafane „Ruska lira“ koja se nalazila u Poenkarevoj ulici. Ta kafana je kasnije nosila naziv „Zora“, a to veče je u njoj često prepričavano, pa danas deluje skoro filmski. Pevala je legendarna Divna Kostić, a vladala je jedna katarzična atmosfera – ljudi su lumpovali, pili i naručivali pesme svesni da je mnogima od njih to poslednja noć u životu.

Nakon kafanske večeri usledilo je jezivo jutro.

„Meni je naročito potresna sudbina Miloša Žunjića. On je bio pilot, komandir 102. eskadrile i kao dežurni kapetan upravo je on primio poziv u kafani „Zora“ da treba da se leti, da se ide u odbranu beogradskog neba. Poginuo je već 6. aprila ujutru. Priča kaže da je uspeo da obori jedan nemački bombarder, ali da je zatim i sam bio pogođen. Uspeo je da iskoči iz aviona, ali su ga neprijateljski lovci izrešetali dok se padobranom spuštao ka zemlji što se inače smatra ekstremno nečasnim potezom među vazduhoplovcima. Pao je u Tamiš, kao najverovatnije prva vazdušna žrtva odbrane Beograda. Imao je samo 33 godine“, priča Aleksandra za Danas.

I dok mnoga sećanja blede, određeni mitovi opstaju.

„Postoje dva mita vezana za nacističko bombardovanje Beograda. Jedan je taj dan 6. april 1941. bio pravoslavni Uskrs. To jednostavno nije istina! Uskrs je te godine „padao“ 20. aprila. Deo zabune verovatno leži u tome što Beograd u Drugom svetskom ratu jeste bio bombardovan na Uskrs, ali se to dogodilo 16. aprila 1944. i u pitanju su bili Saveznici, a ne nacisti“, objašnjava naša sgovornica.

Ovog trenutka 1941. kapetan Miloš Žunić, komandant naše eskadrile je iz Mostara sleteo u Zemun sa svojom elitnom jedinicom…čekajući sutra! pic.twitter.com/ykqj1JHxD7

— ŽivojinŽikaPetrović® (@zivojin) April 5, 2017

Drugi mit je da je bombardovanje 6. aprila zabeleženo kamerom.

„Čak postoji jedan snimak koji je stalno u opticaju po mrežama, ali on zapravo nije autentičan. Napravljen je od snimaka bombardovanja drugih evropskih gradova u kombinaciji sa snimcima savezničkog bombardovanja Beograda 1944. Ono što jeste istina je da su zahvaljujući kinoamateru Radomiru Milojkoviću, koji je još pre ulaska nacista u grad izašao na ulice, zabeležene posledice bombardovanja. Ti zapisi i danas postoje“, kaže Aleksandra.

1. Miloš Žunić, poginuo 6. IV. kod Pančeva
2. Miho Klavora, poginuo 7.IV. kod manastira Krušedol
3. Vladimir Gorup, poginuo 7.IV.
4. Karlo Štrbenk, poginuo 6.IV kod Glogonjskog rita
5. Dobrica Novaković, poginuo 6. aprila kod Beograda
6. Branislav Todorović, poginuo 7. aprila pic.twitter.com/PE7X6zyn0j

— Misko Misko (@todDM53izjASpRe) April 6, 2019

Autorka smatra da mlađe generacije uglavnom znaju samo osnovne činjenice o ovom događaju.

„Sećanje na one koji su tog surovog proleća dali živote za otadžbinu i danas živi. Na Zemunskom keju, pored mesta na kome se nekada nalazio hotel Jugoslavija stoji spomenik Palim braniocima Beograda. Nažalost, malo-malo pa sa u medijima pojavi vest da je sa njega neko ukrao bronzana slova ili da je zaliven farbom. To nažalost najbolje oslikava naš odnos prema ovom delu prošlosti. Verujem da mlađe generacije o ovim događajima znaju samo osnovno, a to bi lako moglo da se promeni. Za početak, hajde da sve beogradske škole svakog 6. aprila organizuju predavanja na ovu temu, da deca odlaze da polože vence na ovaj ili druge spomenike, da se poimence govori o ljudima koji su dali svoje živote u pokušaju da odbrane Beograd… tako se čuva sećanje, kaže Aleksandra Bogdanović, a n pitanje, da li nas uskoro očekuje nova knjiga, odgovara:

„Prošlo je samo nekoliko meseci od kada je izašao Istorijski zabavnik – neispričane priče. Nadam se da će prvo ova knjiga imati neki svoj lep život i da će doći do što većeg broja čitalaca. A naravno, ideja za neke nove knjige uvek ima. No, otom-potom“, kaže kroz osmeh.